Зашто је свет „прештимован” са 432 на 440 херца
У свету музике постоји расправа која се, попут тихе ноте у позадини, провлачи већ деценијама. Реч је о фреквенцији од 432 херца, тону за који многи тврде да је некада био природни или „хармонични” стандард музике.
На интернету се често може прочитати да је ова фреквенција вековима коришћена у старим катедралама и духовној музици, па чак и да је касније била потиснута или чак забрањена од стране Ватикана. Ипак, историја је, као и увек, нешто сложенија и занимљивија од самог мита, пише IFLScience.
У стварности, током већег дела музичке историје није постојао јединствен начин штимовања инструмената. У 18. и 19. веку тон А могао је у различитим европским градовима имати сасвим другачију висину - негде око 430 Hz, негде 435, а понегде и знатно више.
Сваки оркестар, опера или градитељ инструмената имао је сопствени стандард, што је често представљало проблем музичарима који су путовали и свирали у различитим оркестрима.
Један од познатих заговорника нижег штимовања био је италијански композитор Ђузепе Верди. Он је у 19. веку предлагао да стандард буде око 432 херца, јер је сматрао да таква висина тона боље одговара људском гласу и чини музику пријатнијом за певаче. Међутим, то није била мистична теорија о „светој фреквенцији”, већ практична расправа о музичкој акустици.
Глобални стандард
Права промена догодила се 1939. године, када је на међународној конференцији у Лондону предложено да се успостави јединствени стандард за штимовање, да тон А буде 440 херца. Циљ је био једноставан: оркестри, радио-станице и произвођачи инструмената широм света коначно би користили исти референтни тон. Тај стандард је касније прихваћен и постао глобално правило у савременој музици.
Упркос томе, интересовање за 432 херца није нестало. Напротив, последњих деценија поново се појавило, нарочито са развојем интернета и популарних текстова о такозваној „фреквенцијској хармонији”. У тим причама често се тврди да је 432 херца ближе природним вибрацијама света или да има посебан утицај на људски организам.
Савремена истраживања заиста показују да звук може да утиче на наш нервни систем.
Научне студије показују да одређене фреквенције могу да промене мождане таласе, ниво стреса или осећај опуштености. Због тога су последњих година популарне разне технике звучне терапије, у којима се користе музика и вибрације како би се подстакло смирење и концентрација. Ипак, научници наглашавају да још увек нема чврстих доказа да је баш 432 херца физиолошки посебна у односу на друге фреквенције.
Забрана из Ватикана
Једна од најраспрострањенијих тврдњи на друштвеним мрежама јесте да је Ватикан забранио 432 Хз, али историјски извори не потврђују такву причу. Промена на 440 херца није била верска или политичка одлука, већ резултат међународног договора музичке индустрије.
Ипак, расправа није потпуно нестала.
Многи музичари и данас експериментишу са различитим штимовањима. Неки тврде да музика подешена на 432 Хз звучи мекше и топлије, док други сматрају да је разлика готово неприметна.
Оно што је сигурно јесте да музика, без обзира на фреквенцију, има снажан утицај на емоције и расположење. Можда управо у томе и лежи разлог зашто ова тема не престаје да фасцинира људе. Иако научна заједница још нема коначан одговор на то питање, интересовање за такозване фреквенцијске терапије и технологије које користе електромагнетне или звучне вибрације последњих година значајно расте.
У свету препуном буке и брзине, идеја да постоји „скривена хармонија” која може поново да нас усклади са природом делује готово поетски. Да ли је та хармонија заиста скривена у броју 432 или је само део романтичне приче о музици, питање је на које наука још увек тражи коначан одговор.
