Rukopisi iz braon fascikle

Lokalna, ali i šira kulturna javnost mart dočekuje u znaku 150 godina od rođenja pisca Borisava Stankovića. To trajanje u vremenu i prostoru, piščevo dijalektičko kretanje „gore visoko, dole tvrdo”, i danas, u epohi sveopšte tehnološke entropičnosti, daje povoda za stara pitanja koja skidaju nanose sa dela ovog neprevaziđenog književnika i nude mogućnost za odgovor na pitanje da li o piscu baš sve znamo, kao što mislimo.  

Vidosav Stevanović se u svom tekstu „Odlomci traganja za Borisavom Stankovićem” za šestu knjigu Sabranih dela Borisava Stankovića (IP „Beograd”, 1991) „Uspomene i drugi tekstovi” pita ko je ovaj pisac: „Patrijarhalac koji nikako nije mogao da preboli slom starih vrednosti i odlazak starih vremena, jedan anahronizam usled bujanja modernog, nadiranja evropskog i tehničkog? Primitivac sa dubokim, ali zanemarenim darom koji se grozio rada, obrazovanja, kulture, smišljenog i svakodnevnog, jednoličnog napora civilizacije? Slab i nesiguran čovek, pasivna žrtva poroka koji su ga zaveli na stranputicu i uništili? Umetnik koji se, usred spleta okolnosti, uklapa u večnu sliku balkanski razbarušenog stvaraoca, žrtve sredine, neznanja i samog sebe? Tragična ličnost koja se slomila pred bremenom sudbine i nadličnih sila? Srbijanac koji se sukobio sa beogradskim nagonom evropeizacije, provincijalac, čovek male, plemenske sredine, izgubljen na vetrometini kultura i naroda? [...] Skadarlijski boem suženih vidika, nagnut nad nekoliko privatnih sanjarija kao nad čašu?”

Od kuće na Dorćolu sa štapom se zaputio ka zgradi Narodnog pozorišta. Na ulazu kod blagajne je pao uz reči: „Oću kući... kući... u kući svojoj da umrem...” U fijakeru do kuće pratio ga je upravnik Narodnog pozorišta Milan Predić.

Književnik Borisav Stanković upokojio se 22. oktobra 1927. u 51. godini. Sahranjen je bez bilo kakvih počasti. Pravnik po obrazovanju, a običan činovnik po zanimanju. Pisac po profesiji. Njegovo ime nije se našlo u Narodnoj enciklopediji Stanoja Stanojevića. Od rođenja je upućen na marginu, gde je mogao da vidi smrt, stradanje, siromaštvo i samoću, koja će postati izoštrena realistična vertikala njegovog pogleda na svet i književnog stvaralaštva.

Lično raspeće

Rođen je 23. marta 1876. godine. Imao je pet godina kada je ostao bez oca Stojana, obućarskog radnika. Dve godine kasnije ostaće bez majke Vaske. Očeva majka baba Zlata očuvala je Borisava i bila njegov kosmos porodične topline koju nije nikada doživeo. Godine 1929. prvi put će biti štampana sabrana dela Borisava Stankovića, u sedam knjiga. Redakciju je uradio profesor Dragutin Kostić. Štampu je finansirao piščev veliki prijatelj i dobrotvor trgovac Voja Vojče Živković. Štampan je i rukopis „Pod okupacijom”, koji je imao tri dela: „Uspomene”, „Beogradske šetnje” i „Zabušanti”.

Od rane mladosti skrajnut od javnosti meraklijskog „čorbadžijskog Vranja”, Bora je bio u prilici da oštri svoj pogled na vreme, ljude i čaršijska dešavanja. Taj pogled sa distance omogućio mu je autentični, originalni uvid u ono što će temeljno uzidati u svoje delo: patrijarhalnost, snagu, tugu i uživanje. Mogao je da vidi sasvim pošteno i sredinu, i problem tamo gde živi, i o čemu će pisati. Da luta kaldrmisanim sokacima zagledan u mesečinu i u duše svojih junaka, ne primećujući dane koji tutnje.

Kada se 1910. godine pojavio roman „Nečista krv”, Jovan Skerlić će ukazati na to „da se pored romana Iva Ćipika ’Pauci’ i ’Jauka sa Zmijanja’ Petra Kočića pojavio i roman ’Nečista krv’ Borisava Stankovića, što znači da posle nekoliko gladnih godina u našoj književnosti nastupaju godine obilja i plodnosti”.

Skerlić će, pišući o ovom romanu, uočiti i da je u drugom delu knjige „pisac malaksao, ili, videvši da se roman izdužio i da će preći petnaest tabaka pretplatnicima obećanih, hteo što pre da ga završi”. Ovde se jasno vidi taj večiti Stankovićev životni rascep između „stvarnog i mogućeg”, koji će ovekovečiti u rečenici: „Gore visoko, dole tvrdo.”

Prvi svetski rat će kod Bore doneti novu dimenziju ličnog raspeća. Po povratku iz logora, ophrvan bolešću, lošim socijalnim položajem za njega, suprugu i tri kćerke – Desanku, Ružicu i Stanku – pisaće za „Beogradske novine” da bi preživeli okupaciju na golom hlebu. Kumovi na krštenju Borinih kćeri bili su njegovi prijatelji Branislav Nušić, Janko Veselinović i Milan Đorđević.

Penzionisan je kao činovnik „po potrebi službe” u martu 1927. godine. Od tada, uz sve prisutniju bolest bubrega, još više će se osetiti usamljenim i zaboravljenim zbog višegodišnjeg dokazivanja svoje pravovernosti u odnosu na napade kojima je bio izložen u „Politici”, „Zastavi” i „Republici” zbog pisanja pod okupacijom u prvom zemaljskom ratnom sukobu.

Poslednji gost kuće u Vršačkoj 14

Kada je 19. septembra 1927. godine na adresu lekara Dragoljuba Mihajlovića, piščevog prijatelja koji je službovao u Vranju, stigla karta iz Beograda, sumnjičavo je zavrteo glavom i u sebi pomislio: „Nije i ne može biti dobro kad on ovako...”

„Doco moj, trnim se, iznutra. Iz dana u dan. Voleo bih da se vidimo... Treba da se vidimo. A ti si mlad, pa trkni do mene. Tvoj B. S.”, pisalo je u karti. Piščev prijatelj sutra je bio pod čardaklijom u Vršačkoj ulici sa brojem 14 na Dorćolu.

O poslednjem susretu sa Borisavom Stankovićem zapis je ostao u nevelikoj knjizi „Vranje u stvaralaštvu Borisava Stankovića”, koju je iza sebe ostavio njegov prijatelj dr Dragoljub Mihajlović, lekar (1895–1980). Kao borac protiv tuberkuloze, on je ceo radni vek proveo u Vranju. Bio je pripadnik čete 1.300 kaplara, sa kojom je prošao Albansku golgotu, a potom medicinu završio u Bordou u Francuskoj.

Na ove zapise podseća nas teoretičar književnosti Časlav Đorđević u knjizi „Žena na mesečini” (Književna zajednica „Borisav Stanković”, Vranje, 2013), gde prenosi lekareve beleške o poslednjem susretu sa piscem, kao i preuzimanje fascikle „Restlovi (B. S.)”, koja se odnosi na erotske zapise koji se nisu nikada pojavili u delima ovoga pisca, bilo kao delovi „Nečiste krvi”, „Gazda Mladena” ili kao posebne pripovedne celine.

Fasciklu „Restlovi (B. S.)” pisac sa najvećim poverenjem poklanja svom prijatelju, lekaru iz Vranja, uz reči: „Od tebe ne krijem i nemam šta da krijem... Prijatelj i lekar si, učen i mnogo mlađi, mnogo čitaš – shvatićeš ako pogledaš... Samo da bude što dalje od mojih – od dece, Gine, mog prote, pa Ćelaša, od koga ništa ne možeš da ostaviš, a on tu da ne zaviri... Moljac. Da se bar pred njim ne otkrivam mnogo... A tu ima svašta. I nešto kao slike... sakupljeno. Gola sramota za ove godine u kojima sam... Mislio sam i da spalim, ali nisam imao snage... Kako kad je i to moje, deo mene... Vidiš, u ratu se palilo, mnogo rata, mnogo, knjige iz biblioteke bile su Švabama ogrev, tu, ispred... Izgorele, a ovo ostalo... I kad tada nije izgorelo, ostalo, što da ga ja sada uništavam... Neka ostane. Makar i ovako, kao krpe. Ponesi i neka bude kod tebe. Tamo niko neće tražiti. I drži... Čuvaj... Nek se posle mene naslađuju, ako im do ruku dođe. Mogao sam to ja i nekom od ovih iz blizine... Drugarima našim: Milenkoviću, Miniću, doktoru Stajiću, ali ja sam se odlučio. Svoji, a ogovaraju, samo se podsmevaju... Mnogo. Ništa im nije sveto... Ti to bolje vidiš i znaš.”

Do Prvog svetskog rata, a naročito kasnije, Borisav Stanković bio je neretko u protivrečnosti i sa samim sobom i sa sredinom iz koje je potekao i u kojoj je živeo. Kasnije je sa porodicom dolazio najčešće boraveći u Vranjskoj Banji, s obzirom na to da je baba Zlatinu kuću, koja je bila jedina njegova imovina, prodao usled nemaštine za 1.386 dinara svešteniku Arsi Popoviću. Kuću će 1964. godine otkupiti lokalna vlast u Vranju i tu se od 1967. godine nalazi muzej-kuća pisca, deo kulturne baštine grada.

Nezadovoljnik i inadžija

Kako navodi dr Vera Cenić (1930–2020) u predgovoru za jedan od kataloga za Muzej-kuću Borisava Stankovića: „Buntovni nezadovoljnik, tvrdoglavi inadžija, poznati boem, neprestano je rastrgnut između starinski, vranjski uređenog doma – kuće sa baštom i vinovom lozom – i Skadarlije, sa njenom boemijom. Svojom suštinom Borisav Stanković bio je i ostao do smrti partijarhalan, čestiti, gostoljubiv domaćin, primeran suprug i otac. Želeo je da se vrati u svoje Vranje. Kupio je plac u naselju Sarajina, starom delu grada iznad Gradskog parka. Taj povratak nije dočekao, nije stigao da ostari, ni da dovrši svoje književno delo, ni da se vrati kući, u svoj rodni grad.”  

Od svojih Vranjanaca Bora je dobio nadimak Kožder – što je odlika namćorastog i svojeglavog čoveka, kakav je pisac i bio, znajući da satima sedi ispred kafane „Prizren” u centru Vranja i ispija crveno vino ne čašćavajući nikoga. Umeo bi potom da poruči kočiju da ga odveze do Vranjske Banje, gde je satima sedeo u bašti Kafane „Kosovo” sam, zagledan u daljinu, uz vinsku čašu.

Kratki život kroz koji je prošao pisac „Nečiste krvi”, „Koštane”, „Gazda Mladena”, naveo ga je na sumnjičavost, nepoverenje, strah i poniženje, što je uticalo da do kraja života ostane sumnjičav prema najbližem okruženju, prijateljima. Zato je bežao u sebe, gde se najsigurnije osećao. Najbolji kad je sam, „svoj bez igde ikoga”. Bio je sumnjičav prema Radoju Domanoviću, koji je po kazni službovao u ovdašnjoj gimnaziji. Sa njim je gledao pozorišne predstave putujućih pozorišnih družina iz Niša i Skoplja, koje su gostovale najviše u Vranjskoj Banji.

Pisac velike emotivnosti

„Ponekad sam i bolovao, kao da sam bio poharan i da mi je oteto nešto najdraže... I da se nikad neće saznati kakav sam u stvari bio ja, Bora. Za ta moja izbacivanja i prekrajanja dosta se zna. [...] Ali postoji nešto kod mene, nešto skrajnuto, nepoznato, neki moji ’restlovi’ od nekih priča, pa i cele priče za koje samo ja znam... Jer mi se čini da je u svemu tome mnogo, premnogo mene. Ostaviću to na sigurno mesto... Da se jednoga dana, kada me ne bude bilo, možda više sazna šta me je opsedalo i dušu kidalo... Kuda sam se usmeravao i u čemu sam tražio i nalazio čovekovu pravu prirodu, krhku ljudsku sreću, golemu patnju, neizmerni užitak, tajnu strasti, bez kojih nema pravog života, ali ni velike književnosti. Tako će se, kad se to zatureno i zatravljeno jednog dana iskopa, jasnije videti moje unutrašnje lice, makar ono mračno i poročno bilo... Neka. Jer i to sam ja, Bora Stanković”, piše u tekstu „I to sam ja, Bora Stanković”, koji je pisac napisao 3. septembra 1927. godine i ostavio u fascikli braon boje „Restlovi (B. S.)”. Ovu fasciklu je od javnosti sve do pred smrt čuvao vranjski lekar Dragoljub Mihajlović, u koga je pisac očigledno imao najviše poverenja i poverio mu svoju književnu zaostavštinu.

Knjiga „Tajni zapisi književnika B. Stankovića” (Narodna knjiga, Beograd, 2005), koju je uredio Gojko Tešić, bila je prva u kojoj se nalaze nepoznate zabeleške i kratke prozne tvorevine pisca Stankovića. Časlav Đorđević je priredio do danas poslednju knjigu „Žene na mesečini”, koja se bavi neobjavljenim proznim zapisima vranjskog pisca.

Slušajući nailazeće surovo vreme oko sebe, „galamu nadolazećih i ostajućih naroda, zveket novoiskovanog oružja, zanos budućih pokolja koji će se svečano nazvati oslobodilačkim i svetskim ratovima” (V. Stevanović, „Uspomene i drugi tekstovi”), Bora Stanković se povukao i nem se vratio u detinjstvo, mladost bujnih slika i lepih žena, gde je muku i čemer oblikovao u lepe slike stvarnosti. I tamo ostao sve ovo vreme, ili...