Рукописи из браон фасцикле
Немавши поверење у своје пријатеље из Београда, Борисав Станковић је у своју кућу на Дорћолу позвао лекара из Врања Драгољуба Михајловића, коме је поверио своје необјављене забелешке и скице прича које никада није објавио. Доктор је сачувао тајну до пред смрт
Локална, али и шира културна јавност март дочекује у знаку 150 година од рођења писца Борисава Станковића. То трајање у времену и простору, пишчево дијалектичко кретање „горе високо, доле тврдо”, и данас, у епохи свеопште технолошке ентропичности, даје повода за стара питања која скидају наносе са дела овог непревазиђеног књижевника и нуде могућност за одговор на питање да ли о писцу баш све знамо, као што мислимо.
Видосав Стевановић се у свом тексту „Одломци трагања за Борисавом Станковићем” за шесту књигу Сабраних дела Борисава Станковића (ИП „Београд”, 1991) „Успомене и други текстови” пита ко је овај писац: „Патријархалац који никако није могао да преболи слом старих вредности и одлазак старих времена, један анахронизам услед бујања модерног, надирања европског и техничког? Примитивац са дубоким, али занемареним даром који се грозио рада, образовања, културе, смишљеног и свакодневног, једноличног напора цивилизације? Слаб и несигуран човек, пасивна жртва порока који су га завели на странпутицу и уништили? Уметник који се, усред сплета околности, уклапа у вечну слику балкански разбарушеног ствараоца, жртве средине, незнања и самог себе? Трагична личност која се сломила пред бременом судбине и надличних сила? Србијанац који се сукобио са београдским нагоном европеизације, провинцијалац, човек мале, племенске средине, изгубљен на ветрометини култура и народа? [...] Скадарлијски боем сужених видика, нагнут над неколико приватних сањарија као над чашу?”
Од куће на Дорћолу са штапом се запутио ка згради Народног позоришта. На улазу код благајне је пао уз речи: „Оћу кући... кући... у кући својој да умрем...” У фијакеру до куће пратио га је управник Народног позоришта Милан Предић.
Књижевник Борисав Станковић упокојио се 22. октобра 1927. у 51. години. Сахрањен је без било каквих почасти. Правник по образовању, а обичан чиновник по занимању. Писац по професији. Његово име није се нашло у Народној енциклопедији Станоја Станојевића. Од рођења је упућен на маргину, где је могао да види смрт, страдање, сиромаштво и самоћу, која ће постати изоштрена реалистична вертикала његовог погледа на свет и књижевног стваралаштва.
Лично распеће
Рођен је 23. марта 1876. године. Имао је пет година када је остао без оца Стојана, обућарског радника. Две године касније остаће без мајке Васке. Очева мајка баба Злата очувала је Борисава и била његов космос породичне топлине коју није никада доживео. Године 1929. први пут ће бити штампана сабрана дела Борисава Станковића, у седам књига. Редакцију је урадио професор Драгутин Костић. Штампу је финансирао пишчев велики пријатељ и добротвор трговац Воја Војче Живковић. Штампан је и рукопис „Под окупацијом”, који је имао три дела: „Успомене”, „Београдске шетње” и „Забушанти”.
Од ране младости скрајнут од јавности мераклијског „чорбаџијског Врања”, Бора је био у прилици да оштри свој поглед на време, људе и чаршијска дешавања. Тај поглед са дистанце омогућио му је аутентични, оригинални увид у оно што ће темељно узидати у своје дело: патријархалност, снагу, тугу и уживање. Могао је да види сасвим поштено и средину, и проблем тамо где живи, и о чему ће писати. Да лута калдрмисаним сокацима загледан у месечину и у душе својих јунака, не примећујући дане који тутње.
Када се 1910. године појавио роман „Нечиста крв”, Јован Скерлић ће указати на то „да се поред романа Ива Ћипика ’Пауци’ и ’Јаука са Змијања’ Петра Кочића појавио и роман ’Нечиста крв’ Борисава Станковића, што значи да после неколико гладних година у нашој књижевности наступају године обиља и плодности”.
Скерлић ће, пишући о овом роману, уочити и да је у другом делу књиге „писац малаксао, или, видевши да се роман издужио и да ће прећи петнаест табака претплатницима обећаних, хтео што пре да га заврши”. Овде се јасно види тај вечити Станковићев животни расцеп између „стварног и могућег”, који ће овековечити у реченици: „Горе високо, доле тврдо.”
Први светски рат ће код Боре донети нову димензију личног распећа. По повратку из логора, опхрван болешћу, лошим социјалним положајем за њега, супругу и три кћерке – Десанку, Ружицу и Станку – писаће за „Београдске новине” да би преживели окупацију на голом хлебу. Кумови на крштењу Бориних кћери били су његови пријатељи Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић и Милан Ђорђевић.
Пензионисан је као чиновник „по потреби службе” у марту 1927. године. Од тада, уз све присутнију болест бубрега, још више ће се осетити усамљеним и заборављеним због вишегодишњег доказивања своје правоверности у односу на нападе којима је био изложен у „Политици”, „Застави” и „Републици” због писања под окупацијом у првом земаљском ратном сукобу.
Последњи гост куће у Вршачкој 14
Када је 19. септембра 1927. године на адресу лекара Драгољуба Михајловића, пишчевог пријатеља који је службовао у Врању, стигла карта из Београда, сумњичаво је завртео главом и у себи помислио: „Није и не може бити добро кад он овако...”
„Доцо мој, трним се, изнутра. Из дана у дан. Волео бих да се видимо... Треба да се видимо. А ти си млад, па тркни до мене. Твој Б. С.”, писало је у карти. Пишчев пријатељ сутра је био под чардаклијом у Вршачкој улици са бројем 14 на Дорћолу.
О последњем сусрету са Борисавом Станковићем запис је остао у невеликој књизи „Врање у стваралаштву Борисава Станковића”, коју је иза себе оставио његов пријатељ др Драгољуб Михајловић, лекар (1895–1980). Као борац против туберкулозе, он је цео радни век провео у Врању. Био је припадник чете 1.300 каплара, са којом је прошао Албанску голготу, а потом медицину завршио у Бордоу у Француској.
На ове записе подсећа нас теоретичар књижевности Часлав Ђорђевић у књизи „Жена на месечини” (Књижевна заједница „Борисав Станковић”, Врање, 2013), где преноси лекареве белешке о последњем сусрету са писцем, као и преузимање фасцикле „Рестлови (Б. С.)”, која се односи на еротске записе који се нису никада појавили у делима овога писца, било као делови „Нечисте крви”, „Газда Младена” или као посебне приповедне целине.
Фасциклу „Рестлови (Б. С.)” писац са највећим поверењем поклања свом пријатељу, лекару из Врања, уз речи: „Од тебе не кријем и немам шта да кријем... Пријатељ и лекар си, учен и много млађи, много читаш – схватићеш ако погледаш... Само да буде што даље од мојих – од деце, Гине, мог проте, па Ћелаша, од кога ништа не можеш да оставиш, а он ту да не завири... Мољац. Да се бар пред њим не откривам много... А ту има свашта. И нешто као слике... сакупљено. Гола срамота за ове године у којима сам... Мислио сам и да спалим, али нисам имао снаге... Како кад је и то моје, део мене... Видиш, у рату се палило, много рата, много, књиге из библиотеке биле су Швабама огрев, ту, испред... Изгореле, а ово остало... И кад тада није изгорело, остало, што да га ја сада уништавам... Нека остане. Макар и овако, као крпе. Понеси и нека буде код тебе. Тамо нико неће тражити. И држи... Чувај... Нек се после мене наслађују, ако им до руку дође. Могао сам то ја и неком од ових из близине... Другарима нашим: Миленковићу, Минићу, доктору Стајићу, али ја сам се одлучио. Своји, а оговарају, само се подсмевају... Много. Ништа им није свето... Ти то боље видиш и знаш.”
До Првог светског рата, а нарочито касније, Борисав Станковић био је неретко у противречности и са самим собом и са средином из које је потекао и у којој је живео. Касније је са породицом долазио најчешће боравећи у Врањској Бањи, с обзиром на то да је баба Златину кућу, која је била једина његова имовина, продао услед немаштине за 1.386 динара свештенику Арси Поповићу. Кућу ће 1964. године откупити локална власт у Врању и ту се од 1967. године налази музеј-кућа писца, део културне баштине града.
Незадовољник и инаџија
Како наводи др Вера Ценић (1930–2020) у предговору за један од каталога за Музеј-кућу Борисава Станковића: „Бунтовни незадовољник, тврдоглави инаџија, познати боем, непрестано је растргнут између старински, врањски уређеног дома – куће са баштом и виновом лозом – и Скадарлије, са њеном боемијом. Својом суштином Борисав Станковић био је и остао до смрти партијархалан, честити, гостољубив домаћин, примеран супруг и отац. Желео је да се врати у своје Врање. Купио је плац у насељу Сарајина, старом делу града изнад Градског парка. Тај повратак није дочекао, није стигао да остари, ни да доврши своје књижевно дело, ни да се врати кући, у свој родни град.”
Од својих Врањанаца Бора је добио надимак Кождер – што је одлика намћорастог и својеглавог човека, какав је писац и био, знајући да сатима седи испред кафане „Призрен” у центру Врања и испија црвено вино не чашћавајући никога. Умео би потом да поручи кочију да га одвезе до Врањске Бање, где је сатима седео у башти Кафане „Косово” сам, загледан у даљину, уз винску чашу.
Кратки живот кроз који је прошао писац „Нечисте крви”, „Коштане”, „Газда Младена”, навео га је на сумњичавост, неповерење, страх и понижење, што је утицало да до краја живота остане сумњичав према најближем окружењу, пријатељима. Зато је бежао у себе, где се најсигурније осећао. Најбољи кад је сам, „свој без игде икога”. Био је сумњичав према Радоју Домановићу, који је по казни службовао у овдашњој гимназији. Са њим је гледао позоришне представе путујућих позоришних дружина из Ниша и Скопља, које су гостовале највише у Врањској Бањи.
Писац велике емотивности
„Понекад сам и боловао, као да сам био похаран и да ми је отето нешто најдраже... И да се никад неће сазнати какав сам у ствари био ја, Бора. За та моја избацивања и прекрајања доста се зна. [...] Али постоји нешто код мене, нешто скрајнуто, непознато, неки моји ’рестлови’ од неких прича, па и целе приче за које само ја знам... Јер ми се чини да је у свему томе много, премного мене. Оставићу то на сигурно место... Да се једнога дана, када ме не буде било, можда више сазна шта ме је опседало и душу кидало... Куда сам се усмеравао и у чему сам тражио и налазио човекову праву природу, крхку људску срећу, голему патњу, неизмерни ужитак, тајну страсти, без којих нема правог живота, али ни велике књижевности. Тако ће се, кад се то затурено и затрављено једног дана ископа, јасније видети моје унутрашње лице, макар оно мрачно и порочно било... Нека. Јер и то сам ја, Бора Станковић”, пише у тексту „И то сам ја, Бора Станковић”, који је писац написао 3. септембра 1927. године и оставио у фасцикли браон боје „Рестлови (Б. С.)”. Ову фасциклу је од јавности све до пред смрт чувао врањски лекар Драгољуб Михајловић, у кога је писац очигледно имао највише поверења и поверио му своју књижевну заоставштину.
Књига „Тајни записи књижевника Б. Станковића” (Народна књига, Београд, 2005), коју је уредио Гојко Тешић, била је прва у којој се налазе непознате забелешке и кратке прозне творевине писца Станковића. Часлав Ђорђевић је приредио до данас последњу књигу „Жене на месечини”, која се бави необјављеним прозним записима врањског писца.
Слушајући наилазеће сурово време око себе, „галаму надолазећих и остајућих народа, звекет новоискованог оружја, занос будућих покоља који ће се свечано назвати ослободилачким и светским ратовима” (В. Стевановић, „Успомене и други текстови”), Бора Станковић се повукао и нем се вратио у детињство, младост бујних слика и лепих жена, где је муку и чемер обликовао у лепе слике стварности. И тамо остао све ово време, или...
