Sretenjski uspon mladih planinara

Tradicionalni Sretenjski pohod na Čardak i na Rajac, obronke i vrhove planine Suvobor na kojima se početkom zime 1914. odvijala Kolubarska bitka, okupio je prošlog vikenda mlade planinare Srbije. U organizaciji beogradskog kluba „Pobeda” i Komisije za mlade Planinskog saveza Srbije, oni su se uprkos kiši, vejavici i nezgodnom kotrljajućem kamenju odazvali na 21. Sretenjski uspon od ukupnih 850 metara na tradicionalnoj trinaestokilometarskoj stazi iznad Ljiga.

„Od 2006. godine planinari vračarskog društva koje je zaslužno i za trdicionalnu Kosidbu na Rajcu i za održavanje planinskog doma već sedam decenija, odaju počast hrabrim borcima jedne od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu upravo na Sretenje”, rekao je na početku ovog marša u ime domaćina iz Ljiga Vlada Ivanović.

„Uspon se organizuje na Dan državnosti Srbije, datum kada je na zboru u Orašcu podignut Prvi srpski ustanak, ali i dan kada je 1835. u Kragujevcu usvojen Sretenjski ustav, autora Dimitrija Davidovića,  koji je bio izuzetno liberalan čak i za današnjicu i koji je razdvajao izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast. Na žalost, zato nije mogao da potraje. Važio je svega 55 dana jer su pod uticajem velikih sila – Rusije, Austrije i Turske, u Kneževini Srbiji morali da ga  ukinu kao ustav koji je je  po njihovom mišljenju previše sloboda davao narodu, a ograničavao vlast vladara. Želimo da i vas mlade o slavnom delu naše istorije naučimo. Upravo na stazama kojima se penjemo je probijen front i neprijtelj proteran do i preko Drine. Obilazimo poslednje linije odbrane ispod kojih su sela i na kojima su se vodile najžešće borbe”, obratio se na početku pohoda vodič PSS i načelnik „Pobede”, poznati planinar Ranko Kralj.

Ovog 15. februara, planinarski marš počeo je od isturenog odeljenja osnovne škole „Sava Kerković” u selu Kadina Luka, čijim učenicima je sportsko-planinski klub „Pobeda” sa Vračara podelio više od 150 knjiga koje je donirao Nenad Leštanin, dugo godina član ovog sportskog društva.

Danas bajkovita osnovka čiju je obnovu i uređenje, uz par seljana iz dijaspore, finansirao sa svojom fondacijom Novak Đoković, dočekala je planinare širom otvorenih vrata. Kada smo kroz njih prošli, zaorilo se „Dobar dan!” U nedelju ujutru na njima su nas sačekala  deca iz svih razreda četvorogodišnje škole, kao i mališani iz vrtića koji je u jednoj od njenih učionica.

Arsen iz prvog razreda, uz pomoć nešto sitinijeg, a mlađeg od njega Bojana iz drugog, žuri da nam objasni da u školu idu svi zajedno i tokom časova sede u istoj učinioci, tako da i on od starijih može mnogo da nauči. Lepo im je, kažu, dok se svima podjedanko posvećuje učiteljica Mirjana Obradović, predajući gradivo iz sva četiri razreda svakoga dana... Malo im je čak i žao što se posle četvrtog razreda zapućuju u osnovnu školu u Ljigu, ali ih teši već poznata činjenica da osnovnu nastavljaju pripremljeniji i potkovaniji znanjem i veštinama od gradskih učenika, kojima raznovrsniji sadržaji za decu odvlače često pažnju od knjige, kako kaže s ponosom ova učiteljica, dok nas đaci nude domaćim kolačima koje je ona napravila.

Neda i Lena iz vrtića svuda spremno poziraju kao najmanje u prvom redu, ponosno pokazujući šarena vrata vrtića koji su oslikali njihovi stariji drugari iz komšiluka. Teodora, koja najviše voli likovno, pokazuje rukotvorine dece pravljene od kokica, krep-papira, čak i šumskog bilja i obećava da će u najskorije vreme naslikati reku Ljig i dvreće i travu planine Rajac.

„Škola ima devetoro učenika i nema nikakve veze ko sa kim sedi, jer to kao i sve u životu ima svojih prednosti i mana. Prednosti ima više: stalno su u toku s lekcijama oni koji žele više da čuju od starijih. Kada sam 2012. došla u ovu školu, umesto od pločica podovi su bili od zemlje, krov učionice prokisao i zapušten. Danas, iako i dalje putujem iz grada autom svakog dana, ponosna sam što smo privukli pažnju fondacije Novaka Đokovića. Rado su se odazvali, samim tim što su ovde i deca predškolskog uzrasta, ali kada je ponestalo od izdvojenih sredstava za uređenje učionice,  lično je Đoković odlučio da pomogne da se to učini ”, kaže učiteljica.

Najdirljiviji, ipak, bio je susret osnovaca i mladih planinara u toj učionici.  Najmlađi ozbiljno shvataju zadatak i nameštaju se ispred starijih pred kadrom za zajedničku fotografiju. Zagrlivši jednog ovdašnjeg đaka, učenica osnovne škole iz Beograda Iskra Bobić, hvali se da je članica PK „Pobeda” već tri godine, baš kao i njen brat srednjoškolac Ognjen . Najviši vrh na koji su se ovi mladi članovi vračarskog kluba popeli je suvoplaninski Trem od 1.800 metara. Ognjen nije još siguran koja je to planina, ali oboje obećavaju da će se posvetiti geografiji. Jovan, Sonja i Tara iz Beograda su im se pridružili. Neki od njih već idu i na časove orijentacije. Znaju da je za uspon na planinu potrebno „dovoljno vode kao i da se spremite za trnje” . Osim društva i lepote planinskih predela na ovaj još jedan uspon „dozvao” ih je  „osećaj da si prevazišao sebe”. Planiraju da se sa tim motom pripremaju i za svetske vrhove, kako otkrivaju za „Magazin”.

Temelji buduće crkve na Građeviku

Dok pričamo, na putu ka vrhu Čardak, markiranom stazom junaka bitke koja se prvobitno zvala Suvoborska, zajedno sa planinarima stižemo najpre do temelja nedovršene spomen kosturnice posvećene herojima, ali i žrtvama nevino nastradalog stanovništva sela. Planiralo se da se u njoj pohrane kosti sa grobalja u okolini. Kako nam kao vođa puta Kralj još objašnjava, temelji crkve postavljeni su još 2006. godine, ali je stanovništvu koje je započelo gradnju spomen kosturnice ponestalo para. Planinari se nadaju da će podsećanjem na nju podstaći i nastavak dobrovoljnih ulaganja u hram koji su naši tada već umorni borci zaslužili zbog svoje odlučnosti i snage da izdrže uspone i borbe po mećavi i na klizištima.

Kišu smenjuje sneg i mi ostavljamo pripremljene najmlađe planinare – među kojima ima i onih koji su prvi put na nekom usponu, na ovoj teškoj stazi. Posle silaska sa Čardaka, oni se penju još oko 400 metara na Rajac, a mi ih čekamo  u planinarskom domu „Čika Duško Jovanović”, sa čuvenim konobarom Mićom, na vojničkom pasulju s kupus salatom:

„Bilo je užasno hladno, zaledila mi se jakna, ali ne mogu da zaboravim kako su nas deca u Kadinoj luci toplo dočekala i pokazala koliko naš dolazak njima znači. Zbog takvih trenutaka, ali i zbog toplih krofni koje su nam domaćice iz ovog kraja spremile, ići ću ponovo na neki vrh čim pre”, kaže Oliver Radonjić iz Draževca kod Obrenovca, koji se s preporukama pedagoga svoje osnovne škole prvi put u životu uputio na planinarski vrh. Osim njemu, priznanja su na svečanom ručku u Domu dodeljena i predškolskim mališanima iz Beograda koji su se na poziv ujaka planinara odazvali na Sretenjski pohod.

Kako nam je na kraju vodič Kralj rekao, mladi planinari su se pokazali odlično, kao dostojni nastavljači naše planinarske tradicije, naročito na poslednjoj deonici uspona, kada je u prošlu nedelju počeo da duva jak vetar sa susnežicom. „Važno je u takvim situacijama imati, pominje, dovoljno vodiča i pripadnika Gorske službe spasavanja, tako da stvari na planinarenju ne prepuštamo slučaju. Ali, kada su  naši vojnici mogli da izdrže  i mnogo teže uslove, možemo i mi opremljeni i kišu i sneg”, poručio je mladima.

Na kraju druženja, mladi planinari položili su cveće na Spomenik 1.300 kaplara, smešten pored planinskog doma na Rajcu, posvećen golobradim vojnim pitomcima vojne škole u Skoplju koji su se pridružili našim umornim borcima važne istorijske bitke i svojom hrabrošću i odlučnošću pomogli da izvojujemo pobedu.

Na uspon samo pripremljeni

Predstavnike Gorske službe spašavanja sreli smo kako tradicionalno posle planinarskog pohoda ulaze u restoran planinskog doma da se ogreju. Kako za „Magazin” podsećaju još jednom, na ovakve pohode ne ide se nepripremljen. To znači da na svaki planinski uspon morate da idete dobro obučeni i obuveni, a to podrazumeva odeću od sintetike ili vune koje ne zadržavaju vodu i zato onemogućuju prehladu, kao i udobne i otporne planinske čizme ili cipele. Morate da se obavestite da li vam je potrebna dodatna oprema poput pojasa i užadi, što zahtevaju teže strme staze i stene. Dovoljno vode morate uvek da imate sa sobom, a obavezno, naglašavaju, ponesite telefon kako bi u slučaju da se izgubite mogli da zovete GSS službu čiji je telefon 062 464646 ( dok se i kod nas ne uvede sistem 112 – imenik svih neophodnih  telefona na jednom mestu koji evropske države imaju).

Najviše zalutalih na obroncima Fruške Gore

Pripadnici GSS naglašavaju da i na planine blizu grada morate da idete opremljeni kompasom i znanjem orijentacije, kao i na sve ostale. Najviše poziva zalutalih planinara dobijaju sa Fruške Gore za čije kanjone i pećine mnogi ne znaju, a kao avanturisti se iz obližnjih gradova često u njih neočekivano upućuju. Instruktor orijentacije Vladimir Stojiljković nam otkriva da je najvažnije „oseveriti se”, odnosno postaviti vrh kompasa na sever kako biste znali na koju stranu da idete. Ulazna vrata u naše pravoslavne crkve su uglavnom na zapadnoj strani, katoličkih hramova na istoku, a iskusni planinari mogu da se orijentišu u i prema vetru.