Сретењски успон младих планинара

Традиционални Сретењски поход на Чардак и на Рајац, обронке и врхове планине Сувобор на којима се почетком зиме 1914. одвијала Колубарска битка, окупио је прошлог викенда младе планинаре Србије. У организацији београдског клуба „Победа” и Комисије за младе Планинског савеза Србије, они су се упркос киши, вејавици и незгодном котрљајућем камењу одазвали на 21. Сретењски успон од укупних 850 метара на традиционалној тринаестокилометарској стази изнад Љига.

„Од 2006. године планинари врачарског друштва које је заслужно и за трдиционалну Косидбу на Рајцу и за одржавање планинског дома већ седам деценија, одају почаст храбрим борцима једне од најзначајнијих битака у Првом светском рату управо на Сретење”, рекао је на почетку овог марша у име домаћина из Љига Влада Ивановић.

„Успон се организује на Дан државности Србије, датум када је на збору у Орашцу подигнут Први српски устанак, али и дан када је 1835. у Крагујевцу усвојен Сретењски устав, аутора Димитрија Давидовића,  који је био изузетно либералан чак и за данашњицу и који је раздвајао извршну, судску и законодавну власт. На жалост, зато није могао да потраје. Важио је свега 55 дана јер су под утицајем великих сила – Русије, Аустрије и Турске, у Кнежевини Србији морали да га  укину као устав који је је  по њиховом мишљењу превише слобода давао народу, а ограничавао власт владара. Желимо да и вас младе о славном делу наше историје научимо. Управо на стазама којима се пењемо је пробијен фронт и непријтељ протеран до и преко Дрине. Обилазимо последње линије одбране испод којих су села и на којима су се водиле најжешће борбе”, обратио се на почетку похода водич ПСС и начелник „Победе”, познати планинар Ранко Краљ.

Овог 15. фебруара, планинарски марш почео је од истуреног одељења основне школе „Сава Керковић” у селу Кадина Лука, чијим ученицима је спортско-планински клуб „Победа” са Врачара поделио више од 150 књига које је донирао Ненад Лештанин, дуго година члан овог спортског друштва.

Данас бајковита основка чију је обнову и уређење, уз пар сељана из дијаспоре, финансирао са својом фондацијом Новак Ђоковић, дочекала је планинаре широм отворених врата. Када смо кроз њих прошли, заорило се „Добар дан!” У недељу ујутру на њима су нас сачекала  деца из свих разреда четворогодишње школе, као и малишани из вртића који је у једној од њених учионица.

Арсен из првог разреда, уз помоћ нешто ситинијег, а млађег од њега Бојана из другог, жури да нам објасни да у школу иду сви заједно и током часова седе у истој учиниоци, тако да и он од старијих може много да научи. Лепо им је, кажу, док се свима подједанко посвећује учитељица Мирјана Обрадовић, предајући градиво из сва четири разреда свакога дана... Мало им је чак и жао што се после четвртог разреда запућују у основну школу у Љигу, али их теши већ позната чињеница да основну настављају припремљенији и поткованији знањем и вештинама од градских ученика, којима разноврснији садржаји за децу одвлаче често пажњу од књиге, како каже с поносом ова учитељица, док нас ђаци нуде домаћим колачима које је она направила.

Неда и Лена из вртића свуда спремно позирају као најмање у првом реду, поносно показујући шарена врата вртића који су осликали њихови старији другари из комшилука. Теодора, која највише воли ликовно, показује рукотворине деце прављене од кокица, креп-папира, чак и шумског биља и обећава да ће у најскорије време насликати реку Љиг и двреће и траву планине Рајац.

„Школа има деветоро ученика и нема никакве везе ко са ким седи, јер то као и све у животу има својих предности и мана. Предности има више: стално су у току с лекцијама они који желе више да чују од старијих. Када сам 2012. дошла у ову школу, уместо од плочица подови су били од земље, кров учионице прокисао и запуштен. Данас, иако и даље путујем из града аутом сваког дана, поносна сам што смо привукли пажњу фондације Новака Ђоковића. Радо су се одазвали, самим тим што су овде и деца предшколског узраста, али када је понестало од издвојених средстава за уређење учионице,  лично је Ђоковић одлучио да помогне да се то учини ”, каже учитељица.

Најдирљивији, ипак, био је сусрет основаца и младих планинара у тој учионици.  Најмлађи озбиљно схватају задатак и намештају се испред старијих пред кадром за заједничку фотографију. Загрливши једног овдашњег ђака, ученица основне школе из Београда Искра Бобић, хвали се да је чланица ПК „Победа” већ три године, баш као и њен брат средњошколац Огњен . Највиши врх на који су се ови млади чланови врачарског клуба попели је сувопланински Трем од 1.800 метара. Огњен није још сигуран која је то планина, али обоје обећавају да ће се посветити географији. Јован, Соња и Тара из Београда су им се придружили. Неки од њих већ иду и на часове оријентације. Знају да је за успон на планину потребно „довољно воде као и да се спремите за трње” . Осим друштва и лепоте планинских предела на овај још један успон „дозвао” их је  „осећај да си превазишао себе”. Планирају да се са тим мотом припремају и за светске врхове, како откривају за „Магазин”.

Темељи будуће цркве на Грађевику

Док причамо, на путу ка врху Чардак, маркираном стазом јунака битке која се првобитно звала Сувоборска, заједно са планинарима стижемо најпре до темеља недовршене спомен костурнице посвећене херојима, али и жртвама невино настрадалог становништва села. Планирало се да се у њој похране кости са гробаља у околини. Како нам као вођа пута Краљ још објашњава, темељи цркве постављени су још 2006. године, али је становништву које је започело градњу спомен костурнице понестало пара. Планинари се надају да ће подсећањем на њу подстаћи и наставак добровољних улагања у храм који су наши тада већ уморни борци заслужили због своје одлучности и снаге да издрже успоне и борбе по мећави и на клизиштима.

Кишу смењује снег и ми остављамо припремљене најмлађе планинаре – међу којима има и оних који су први пут на неком успону, на овој тешкој стази. После силаска са Чардака, они се пењу још око 400 метара на Рајац, а ми их чекамо  у планинарском дому „Чика Душко Јовановић”, са чувеним конобаром Мићом, на војничком пасуљу с купус салатом:

„Било је ужасно хладно, заледила ми се јакна, али не могу да заборавим како су нас деца у Кадиној луци топло дочекала и показала колико наш долазак њима значи. Због таквих тренутака, али и због топлих крофни које су нам домаћице из овог краја спремиле, ићи ћу поново на неки врх чим пре”, каже Оливер Радоњић из Дражевца код Обреновца, који се с препорукама педагога своје основне школе први пут у животу упутио на планинарски врх. Осим њему, признања су на свечаном ручку у Дому додељена и предшколским малишанима из Београда који су се на позив ујака планинара одазвали на Сретењски поход.

Како нам је на крају водич Краљ рекао, млaди планинари су се показали одлично, као достојни настављачи наше планинарске традиције, нарочито на последњој деоници успона, када је у прошлу недељу почео да дува јак ветар са суснежицом. „Важно је у таквим ситуацијама имати, помиње, довољно водича и припадника Горске службе спасавања, тако да ствари на планинарењу не препуштамо случају. Али, када су  наши војници могли да издрже  и много теже услове, можемо и ми опремљени и кишу и снег”, поручио је младима.

На крају дружења, млади планинари положили су цвеће на Споменик 1.300 каплара, смештен поред планинског дома на Рајцу, посвећен голобрадим војним питомцима војне школе у Скопљу који су се придружили нашим уморним борцима важне историјске битке и својом храброшћу и одлучношћу помогли да извојујемо победу.

На успон само припремљени

Представнике Горске службе спашавања срели смо како традиционално после планинарског похода улазе у ресторан планинског дома да се огреју. Како за „Магазин” подсећају још једном, на овакве походе не иде се неприпремљен. То значи да на сваки планински успон морате да идете добро обучени и обувени, а то подразумева одећу од синтетике или вуне које не задржавају воду и зато онемогућују прехладу, као и удобне и отпорне планинске чизме или ципеле. Морате да се обавестите да ли вам је потребна додатна опрема попут појаса и ужади, што захтевају теже стрме стазе и стене. Довољно воде морате увек да имате са собом, а обавезно, наглашавају, понесите телефон како би у случају да се изгубите могли да зовете ГСС службу чији је телефон 062 464646 ( док се и код нас не уведе систем 112 – именик свих неопходних  телефона на једном месту који европске државе имају).

Највише залуталих на обронцима Фрушке Горе

Припадници ГСС наглашавају да и на планине близу града морате да идете опремљени компасом и знањем оријентације, као и на све остале. Највише позива залуталих планинара добијају са Фрушке Горе за чије кањоне и пећине многи не знају, а као авантуристи се из оближњих градова често у њих неочекивано упућују. Инструктор оријентације Владимир Стојиљковић нам открива да је најважније „осеверити се”, односно поставити врх компаса на север како бисте знали на коју страну да идете. Улазна врата у наше православне цркве су углавном на западној страни, католичких храмова на истоку, а искусни планинари могу да се оријентишу у и према ветру.