Robot u opancima
Agibot možda može da nauči korake kola, ali ne može da razume zašto se u tom kolu ponekad i zaplače
Dok humanoidni roboti uče da igraju kolo, čovek polako zaboravlja kako se drži ruka drugog čoveka. Ako u jeleku i opancima, bez kapi znoja, mogu da zaigraju Moravac pred državnim vrhom, onda je jasno da više ne živimo u društvu, već u kulisama koje sve uverljivije glume stvarnost u kojoj se nošnja po potrebi oblači i još češće skida.
Kineski Agibot, koji kuva, pegla, čisti, vodi turiste, zabavlja, pomaže u kupovini i, ako treba, prijateljski klimne glavom, nudi nam ono što savremeni čovek najviše želi: oslobađanje od života. Ne od patnje, nepravde, već od svakodnevne, banalne, ali suštinske ljudske obaveze da učestvujemo.
U vremenu kada se tehnološki razvoj prati s više uzbuđenja nego rođenja deteta, humanoidni roboti ulaze u naš svakodnevni život tiho, gotovo šarmantno. Bez buke i dima industrijske revolucije, s osmehom koji je programiran, ali dovoljno uverljiv da mu poverimo ključeve kuće, raspored obaveza, a možda i poslednje ostatke lične odgovornosti.
Agibot obećava više slobodnog vremena za porodicu, prijatelje, hobije, ali istorija tehnoloških revolucija uči nas da oslobođeno vreme retko ostaje prazno – ono se vrlo brzo puni novim obavezama. Kada robot počne da kuva i pegla, moguće je da ćemo dobiti još jedan posao – upravljanje sopstvenim viškom vremena. U toj novoj ekonomiji komfora lenjost neće biti posledica nedostatka obaveza, već gubitka potrebe da budemo korisni. A osećaj korisnosti je, možda, poslednje utočište ljudske empatije.
Zanimljivo je da se paralelno s razvojem robotike menja i pogled na demografiju. Direktor najvećeg investicionog fonda na svetu „Blekroka” nedavno je izneo gotovo jeretičku tezu – da je smanjivanje populacije prednost, jer će mašine preuzeti radna mesta, a države s manjkom radne snage brže će razvijati veštačku inteligenciju i robotiku. Ali, zaboravljamo da društva opstaju zahvaljujući mreži nevidljivih odnosa, spontane solidarnosti i emocionalnih veza koje se ne mogu programirati. U državama koje već strahuju od stranaca i zatvaraju vrata migracijama, roboti postaju idealni radnici – ne traže državljanstvo, ne menjaju kulturu, ne postavljaju politička pitanja, ne idu na izbore. Oni su savršeni građani bez prava i bez identiteta.
Kao da zaboravljamo da ljudi ne stvaraju samo ekonomiju – oni stvaraju sukobe, ideje, umetnost, promene, pa i greške koje pokreću razvoj. Robot može da nauči korake kola, ali ne može da razume zašto se kolo igra – kao ritual zajedništva, ali i zašto se u tom kolu ponekad i zaplače. Gradovi možda postaju sve pametniji, ali ljudi u njima sve nesigurniji. Život postaje efikasniji, ali emocionalno siromašniji.
Tehnologija sama po sebi nije ni spas, ni pretnja. Ona je ogledalo društva koje je stvara. Obećano slobodno vreme ne vodi nužno porodici, razgovoru i solidarnosti. Vrlo često vodi još dubljoj izolaciji. Empatija, baš kao i mišić, atrofira kada se ne koristi.
Jednog dana ispostaviće se da invazija mašina neće ličiti na onu iz Velsovog „Rata svetova”. Neće biti razorenih gradova ni paničnih bekstava. Biće to tiha okupacija, gotovo domaćinska. Doći će nam u kuće s tacnom doručka, sa savršeno složenim vešom i aplikacijom koja će nas podsećati da popijemo vitamine i da budemo srećni između dva ažuriranja softvera. Neće nas uništiti, nego rasteretiti. Neće nas poraziti – nego zameniti.
U tom novom ratu čovek neće bežati od mašina. Čovek će ih čekati. Otvoriće im vrata, dati im lozinku za vaj-faj i zamoliti ih da mu pronađu smisao života između dve kupovine na popustu. I kao u svakom grotesknom spektaklu, završićemo tako što ćemo, dok nam mašine brišu prašinu s polica i uspomena, početi da ličimo na one poražene iz „Rata svetova”, ne zato što su ih vanzemaljci uništili, već zato što smo im se predali s osmehom i daljinskim upravljačem u ruci, zahvalni što smo konačno oslobođeni napornog tereta – da budemo ljudi.
U PETAK, 27.2. U "TV REVIJI", PROČITAJTE NOVO KADRIRANjE "GRAD POD STAKLOM"
