Робот у опанцима

Док хуманоидни роботи уче да играју коло, човек полако заборавља како се држи рука другог човека. Ако у јелеку и опанцима, без капи зноја, могу да заиграју Моравац пред државним врхом, онда је јасно да више не живимо у друштву, већ у кулисама које све уверљивије глуме стварност у којој се ношња по потреби облачи и још чешће скида.

Кинески Агибот, који кува, пегла, чисти, води туристе, забавља, помаже у куповини и, ако треба, пријатељски климне главом, нуди нам оно што савремени човек највише жели: ослобађање од живота. Не од патње, неправде, већ од свакодневне, баналне, али суштинске људске обавезе да учествујемо.

У времену када се технолошки развој прати с више узбуђења него рођења детета, хуманоидни роботи улазе у наш свакодневни живот тихо, готово шармантно. Без буке и дима индустријске револуције, с осмехом који је програмиран, али довољно уверљив да му поверимо кључеве куће, распоред обавеза, а можда и последње остатке личне одговорности.

Агибот обећава више слободног времена за породицу, пријатеље, хобије, али историја технолошких револуција учи нас да ослобођено време ретко остаје празно – оно се врло брзо пуни новим обавезама. Када робот почне да кува и пегла, могуће је да ћемо добити још један посао – управљање сопственим вишком времена. У тој новој економији комфора лењост неће бити последица недостатка обавеза, већ губитка потребе да будемо корисни. А осећај корисности је, можда, последње уточиште људске емпатије.

Занимљиво је да се паралелно с развојем роботике мења и поглед на демографију. Директор највећег инвестиционог фонда на свету „Блекрока” недавно је изнео готово јеретичку тезу – да је смањивање популације предност, јер ће машине преузети радна места, а државе с мањком радне снаге брже ће развијати вештачку интелигенцију и роботику. Али, заборављамо да друштва опстају захваљујући мрежи невидљивих односа, спонтане солидарности и емоционалних веза које се не могу програмирати. У државама које већ страхују од странаца и затварају врата миграцијама, роботи постају идеални радници – не траже држављанство, не мењају културу, не постављају политичка питања, не иду на изборе. Они су савршени грађани без права и без идентитета.

Као да заборављамо да људи не стварају само економију – они стварају сукобе, идеје, уметност, промене, па и грешке које покрећу развој. Робот може да научи кораке кола, али не може да разуме зашто се коло игра – као ритуал заједништва, али и зашто се у том колу понекад и заплаче. Градови можда постају све паметнији, али људи у њима све несигурнији. Живот постаје ефикаснији, али емоционално сиромашнији.

Технологија сама по себи није ни спас, ни претња. Она је огледало друштва које је ствара. Обећано слободно време не води нужно породици, разговору и солидарности. Врло често води још дубљој изолацији. Емпатија, баш као и мишић, атрофира када се не користи.

Једног дана испоставиће се да инвазија машина неће личити на ону из Велсовог „Рата светова”. Неће бити разорених градова ни паничних бекстава. Биће то тиха окупација, готово домаћинска. Доћи ће нам у куће с тацном доручка, са савршено сложеним вешом и апликацијом која ће нас подсећати да попијемо витамине и да будемо срећни између два ажурирања софтвера. Неће нас уништити, него растеретити. Неће нас поразити – него заменити.

У том новом рату човек неће бежати од машина. Човек ће их чекати. Отвориће им врата, дати им лозинку за вај-фај и замолити их да му пронађу смисао живота између две куповине на попусту. И као у сваком гротескном спектаклу, завршићемо тако што ћемо, док нам машине бришу прашину с полица и успомена, почети да личимо на оне поражене из „Рата светова”, не зато што су их ванземаљци уништили, већ зато што смо им се предали с осмехом и даљинским управљачем у руци, захвални што смо коначно ослобођени напорног терета – да будемо људи.

У ПЕТАК, 27.2. У "ТВ РЕВИЈИ", ПРОЧИТАЈТЕ НОВО КАДРИРАЊЕ "ГРАД ПОД СТАКЛОМ"