Otvoreni plan – zabluda modernog stanovanja

Stanovi sa otvorenim planom (open space plan) postali su jedan od najupečatljivijih trendova savremenog stanovanja, gotovo simbol modernog životnog stila.

Ideja da se kuhinja, trpezarija i dnevna soba spoje u jedan veliki, fluidni prostor došla je kao odgovor na promene u načinu života: manje formalnosti, više druženja, fleksibilnosti i osećaja slobode. Iza privlačne slike prostranog i svetlog enterijera, međutim, kriju se i brojne zamke koje često postanu vidljive tek kada u takvom prostoru zaista počne da se živi, piše Homes & Gardens.

Najveća prednost open space koncepta svakako je osećaj prostornosti. Čak i relativno mali stan može delovati znatno veće kada se uklone zidovi i prepreke. Svetlost se slobodno širi, nema tamnih hodnika i zatvorenih uglova, a prostor dobija na „prozračnosti”. To je posebno važno u urbanim sredinama, gde su kvadrati skupi i gde ljudi žele da iz prostora izvuku i maksimum komfora.

Otvoreni plan omogućava i bolju komunikaciju među ukućanima: osoba koja kuva nije izolovana, već može da razgovara sa gostima ili prati decu dok se igraju u dnevnoj sobi. Za porodice sa malom decom to često deluje kao idealno rešenje, jer roditelji imaju vizuelnu kontrolu nad onim što se dešava u stanu.

Open space je, takođe, postao omiljen kod ljubitelja dizajna, jer nudi velike mogućnosti za kreativno uređenje. Jedan veliki prostor lakše se oblikuje u celinu: stil je ujednačen, boje se nadovezuju, a nameštaj može da se postavlja fleksibilno, bez ograničenja u obliku zidova.

Takav koncept podstiče i minimalistički pristup – manje stvari, više prostora za kretanje i „disanje”. U tom smislu, otvoreni plan nije samo arhitektonsko rešenje, već i odraz savremene filozofije življenja koja teži jednostavnosti i otvorenosti.

Nedostatak privatnosti

Ipak, upravo tamo gde open space deluje najslobodnije, krije se i njegova najveća slabost, a to je nedostatak privatnosti. U stanu bez pregrada gotovo je nemoguće povući se u sopstveni mir. Zvukovi se šire bez ikakve kontrole: televizor, razgovor, kućni aparati, sve se meša u jedan neprekidni šum.

Ako neko želi da radi od kuće, čita ili jednostavno ima malo tišine, previše otvoren prostor često postaje izvor frustracije. U praksi se pokazuje da je život u takvom prostoru zahtevan upravo zato što traži stalno prilagođavanje drugima.

Još jedan veliki problem je kuhinja, koja je u open space konceptu stalno „na izvol’te”. Mirisi od kuvanja, pare, masnoća i nered postaju deo dnevnog boravka. Ono što je na slikama u časopisima savršeno čisto i stilizovano, u realnom životu često izgleda, a i miriše drugačije.

Nije svako raspoložen da posle svakog obroka odmah sve sredi, a u otvorenom prostoru nema gde da se „sakrije” sudopera puna posuđa ili radna ploča zatrpana namirnicama. To stvara dodatni pritisak, jer stan stalno mora da izgleda uredno, pošto se sve vidi.

Ako za to postoji mogućnost, odnosno ako je u pitanju kuća, a ne stan, jedan od načina da se iskoriste prednosti open space koncepta, a istovremeno izbegnu njegove mane, jeste kombinacija otvorenog prizemlja sa odvojenim spavaćim sobama na spratu.

U ovakvom rasporedu, dnevni boravak, kuhinja i trpezarija čine prostrani i svetli otvoreni plan, koji pruža osećaj slobode, veću interakciju ukućana i maksimalnu iskorišćenost svetlosti.

Istovremeno, spavaće sobe i eventualno, radni kabinet, smešteni na spratu, omogućavaju intimnost i privatnost koja je u otvorenom planu često ograničena. Ovakav pristup omogućava najbolje iz oba sveta: zajedničke aktivnosti i druženje u prizemlju, dok se u spavaćim sobama može odmoriti, povući ili koncentrisano raditi bez ometanja.

Ovaj hibridni koncept posebno je pogodan za porodice sa decom ili parove koji žele otvorenost i prostranost dnevnog prostora, ali ne žele da kompromituju sopstvenu privatnost i mir u svojim ličnim zonama.

Energetska neefikasnost

Energetska efikasnost otvorenog plana je često zanemarena mana. Veliki otvoreni prostori teže se greju zimi i hlade leti. Toplota se rasipa, klima uređaji rade jače, a računi za struju i grejanje mogu biti znatno veći nego u stanovima sa jasno podeljenim prostorijama.

U open space stanu, takođe, teže je kontrolisati mikroklimu: neko želi da kuva na toplom, neko drugi da sedi u hladnijem delu prostorije, ali kompromis je neizbežan, piše portal Dunn & Stone Builders.

Psihološki aspekt open space koncepta je, takođe, zanimljiv. Iako deluje oslobađajuće, stalna izloženost drugima može da dovede do osećaja zasićenja.

Ljudi prirodno imaju potrebu za sopstvenim „territorijama”, malim zonama intime u koje se mogu povući. U stanovima bez jasnih granica ta potreba često ostaje nezadovoljena, što dugoročno može da utiče na odnose među ukućanima. Sitne iritacije se lakše gomilaju, jer nema fizičke distance koja bi ih ublažila.

Ne odgovara svima

Zanimljivo je da se open space trend često nameće kao univerzalno rešenje, iako ne odgovara svima. Mladim parovima i ljudima koji često primaju goste takav prostor može da bude savršen, dok porodicama sa starijom decom ili ljudima koji rade od kuće više smeta nego što pomaže.

U praksi se sve češće dešava da se otvoreni plan stanova naknadno „razbija” kliznim vratima, paravanima ili staklenim pregradama, jer se javlja potreba za bar minimalnom podelom prostora.

Ovakav koncept stanovanja nije ni apsolutno dobar ni loš, već je pitanje životnog stila i ličnih navika. Ono što na papiru izgleda kao ideal slobodnog življenja, u realnosti može da postane izvor buke, stresa i gubitka intime.

Zbog toga se može reći da je najveća prednost open space koncepta, ujedno i njegova najveća mana: otvorenost. Ona daje osećaj prostora, ali oduzima granice koje su mnogima ipak neophodne da bi se u svom domu zaista osećali kod kuće.

Štednja na materijalu

Open space u stanovima zapravo nije nastao kao estetski trend, već kao ekonomsko rešenje. Posle Drugog svetskog rata, posebno u SAD, arhitekte su tražile način da se što više prostora dobije uz što manje zidova i materijala. Manje zidova značilo je bržu i jeftiniju gradnju, ali i veću fleksibilnost za različite tipove porodica. Tek kasnije je taj koncept počeo da se prodaje kao „lifestyle”, a ne kao racionalna odluka.

Otvoreni plan se povezuje sa idejom društvenosti, ali su neka istraživanja pokazala suprotno: ljudi u potpuno otvorenim prostorima često komuniciraju manje nego u klasično podeljenim stanovima, a razlog je paradoksalan.

Kada smo stalno izloženi drugima, razvijamo potrebu da se povučemo u sebe, stavljamo slušalice, gledamo u telefon ili laptop, kako bismo stvorili sopstvenu „psihološku pregradu“.

U skandinavskim zemljama open space se savršeno uklapa u filozofije hygge i lagom - ideju toplog, jednostavnog i funkcionalnog doma u kojem se porodica okuplja oko zajedničkog prostora.

Hygge (izgovara se „hu-ga“) je danski koncept koji otelotvoruje toplinu, udobnost i zajedništvo. Podstiče stvaranje ugodnog okruženja kroz jednostavna zadovoljstva, kao što su meko osvetljenje, intimna okupljanja i značajne veze sa voljenima.

Lagom je švedski koncept koji se prevodi kao „dovoljno taman” ili „u ravnoteži”. Fokusira se na umerenost, održivost i praktičnost, promovišući način života u kojem se čovek oseća zadovoljnim onim što ima i izbegava višak. Oba koncepta imaju za cilj da poboljšaju blagostanje i stvore harmoničan životni prostor, ali pristupaju udobnosti i ravnoteži iz različitih uglova.

U južnim kulturama, gde je kuhinja tradicionalno odvojena i gde se više pažnje posvećuje mirisima hrane i privatnosti, open space se često doživljava kao pomalo nepraktičan i „previše izložen”.

Zatvaranje prostora

Zanimljivo je da se open space često smatra simbolom modernog, ali su slični koncepti postojali i mnogo ranije. U tradicionalnim kućama na selu, posebno na Balkanu, centralna prostorija sa ognjištem bila je mesto gde se jelo, radilo i spavalo, praktično sve u jednom prostoru. Razlika je u tome što je današnji open space estetski „uglancan”, dok je nekada bio čista potreba.

Stanovi sa open space rasporedom često se lakše prodaju i brže iznajmljuju, jer na fotografijama deluju veći i luksuzniji nego što zaista jesu. Agenti za nekretnine vrlo dobro znaju da otvoreni plan „radi” na prvi utisak, čak i kada u praksi nije najfunkcionalniji.

Možda je najzanimljiviji paradoks da iako je open space zamišljen kao prostor bez granica, savremeni trendovi u uređenju zapravo se sve više bave time kako da se taj isti prostor ponovo „razbije”. Tepisi, rasveta, različiti nivoi poda, police kao pregrade, pa čak i stakleni zidovi, služe da stvore iluziju odvojenih zona. Drugim rečima, ljudi instinktivno pokušavaju da vrate ono što su zidovi nekada prirodno davali: osećaj strukture, reda i intime, ali bez potpunog odricanja od otvorenosti.