Nelagodnost u Beloj kući
Nelagodnost u Beloj kući Film čini sto minuta neuspešnih pokušaja da se lepo upakovana praznina predstavi kao nekakav autentičan sadržaj. Ono što stoji nasuprot tome, a što možda neće dovoljno često i glasno biti naglašeno, jeste vrhunska arhivska vrednost
Izuzetno popularna forma biografskih dokumentaraca tokom ovog stoleća doživljava svoj istinski procvat. Nemoguće je pobrojati naslove tog tipa čak i ukoliko bismo kao referencu uzeli samo poslednju dekadu. Uglavnom se o životu, fenomenu i konsekvencama rada istaknutog umetnika, političara ili nekog muzičkog sastava stručno rediteljski pozabavi za to zainteresovani autor, ali u pojedinim slučajevima i sama osoba izrazi želju da sebe neposredovano predstavi velikom svetu, što bi se reklo – urbi et orbi. Veliko iznenađenje filmskog i ostalog sveta, ponajviše, dakako, iz vanfilmskih razloga, izazvala je informacija da nova-stara „prva dama” SAD Melanija Tramp priprema dokumentarac sebi u čast. Kako ništa u vezi s dotičnom porodicom ne može da prođe bez kontroverzi, to je bio slučaj i sa izborom režisera za nešto što u suštini predstavlja solo projekat gospođe Tramp. Već poduže izvan posla zbog optužbi za seksualno uznemiravanje, Bret Retner se ovde vraća i pristaje da potpiše sa raznih strana toliko očekivani film jednostavnog naslova Melanija.
Pristigao u bioskope u veoma nezahvalnom trenutku velikih nemira na ulicama američkih gradova, što mu je u znatnoj meri uskratilo očekivanu i željenu pažnju, već dan nakon svetske premijere bio je dostupan i domaćim gledaocima. Šta nam, dakle, donosi ovo ostvarenje koje prati poslednjih dvadeset dana iza kulisa pred Trampovu drugu inauguraciju? Film će odmah nakon emitovanja zabeležiti verovatno svetski negativni rekord na referentnom portalu IMDB od nestvarnih 1,3 (podsetimo, čak i veoma loša filmska dela „dobace” do ocene četiri ili pet) – što se donekle, ali ne isključivo, može pripisati negativnoj kampanji ogorčenih Trampovih protivnika koji film nisu ni gledali. Najpreciznije bi bilo nazvati ovaj film celovečernjim video-spotom, što i nije toliko za čuđenje ukoliko znamo da je Retner zapaženu karijeru ostvario upravo izradom kvalitetnih spotova za brojne muzičke zvezde. Posredi je doslovce pi-ar delo kojim Melanija Tramp predstavlja sebe onako kako se vidi, svakako u najboljem svetlu, a iz nekih ne do kraja jasnih pobuda, što se dodatno potcrtava upitnom odlukom da sama bude narator, čineći tako film još ličnijim proizvodom. Ovo prati samo pripreme i završni čin inauguracije početkom prošle godine, a ne, što bi za publiku bilo neuporedivo atraktivnije, njen život, ličnost ili stavove.
Uz obilje neizbežno uključene i sebe nesvesne didaktike i njoj prateće patetike, u ovoj beznadežno romantizovanoj visokobudžetnoj predstavi vlastitog lika koja želi da se pošalje spoljnom svetu, više je nego lako uočiti vidljive i očekivane brojne nedostatke. Njen unutrašnji svet je banalan i uzalud je u njemu tražiti ikakvu dubinu. Film ukratko čini sto minuta neuspešnih pokušaja da se lepo upakovana praznina predstavi kao nekakav autentičan sadržaj. Ono što stoji nasuprot tome, a što možda neće dovoljno često i glasno biti naglašeno, jeste vrhunska arhivska vrednost ovog materijala koji pruža dragocen uvid u nešto što inače možemo samo da zamišljamo slušajući opise ili čitajući novinske tekstove o mestima tako koncentrisane moći – kako to izgleda iza debelih zavesa.
Ona sama, za razliku od supruga, ostavlja utisak ideološki relaksirane, pa čak i indiferentne osobe. Politička pitanja u užem smislu, što i inače jeste odlika američkih prvih dama kroz istoriju sve do danas, nisu njeno primarno polje interesa. Ovo nije delo u kom njegov protagonista izlaže svoje političko mišljenje, a još manje stremljenje – njena delatnost ograničava se na humanitarne oblasti, na ono što se u teoriji naziva „meka moć”, koja je, po pravilu, daleko od prave, direktne i upravne moći. Saznajemo mnoštvo ličnih i porodičnih informacija koje nisu od suštinskog značaja, poput toga da joj je omiljeni vokalni solista Majkl Džekson, da joj je starija sestra oduvek bila uzor, koliko pati zbog nedavne smrti majke, a iako više puta nejasno referira na svoje jugoslovensko poreklo, nikada ne izgovara ime Jugoslavija ili Slovenija.
Kao što je Donald Tramp bez ikakve sumnje nekonvencionalan politički lider – ne potiče iz onih nekoliko uvek istih tradicionalnih stranaka ili porodica – tako je i njegova supruga nešto sasvim drugačije u odnosu na svoje prethodnice. I to je nešto što je očigledno opseda i muči u tolikoj meri da oseća unutrašnju potrebu da se opravda i javno predstavi, što pomenute prethodnice nisu morale da čine. I zaista, dok su dosadašnje tipične prve dame bile osobe u već poodmaklom životnom dobu, javnosti nevidljive, bez ličnih ambicija (sa izuzetkom Hilari Klinton), redom neharizmatične, rođene Amerikanke i nekako sve veoma slične, Melanija je od prvog dana prvog mandata privlačila pažnju kao njihov totalni opozit i medijskom, i fizičkom pojavom. I dok filmom defiluje preopširna serija scena njenih svakodnevnih obaveza zbog svih nesuštinskih stvari oko inauguracije, ona se doima kao kakva ovovremena Jovanka Broz iliti šef protokola, u toj ulozi nalazeći svoju motivaciju, opravdanje i smisao boravka u Beloj kući. Paradoks filma leži u činjenici da se predsednički par predstavlja u lepšem i prirodnijem svetlu onda kada se manje a ne više trudi, poput epizode u kojoj saznajemo kako je upravo ona „dodala” reč „ujedinitelj” u Trampov inauguracioni govor. Sebe doživljava i predstavlja kao nekog ko brine za sve slabe i potlačene širom sveta, a ipak je i dalje hvale vredan američki patriota, sa i dalje postojećim stranim naglaskom.
Samo na prvi pogled udaljena, hladna i distancirana poput ledene kraljice, odabirom modnih kombinacija predstavlja makar vizuelnu razliku naspram svojih prethodnica, u čemu joj iskustvo iz prethodne manekenske karijere izuzetno pomaže. Melanija vrvi od brojnih pohvala saradnika i prijatelja u tom pogledu.
Nešto što se u razumevanju osobe pa zatim i filma nipošto ne sme prenebregnuti jesu dve stvari: Melanija Tramp se doima kao iskreno ljubazna i prijatna osoba i, još važnije, ona iz dna duše nije želela da se nađe na poziciji na kojoj se našla (gde je, dakle, indirektno i tuđom voljom), ponovo za razliku od gospođe Klinton. Dok se u uveliko srodnim, ali ipak i umnogome različitim svetovima estrade i politike, svojom željom, trudom i ambicijama rado probi(ja)la u redove ovih prvih, nevoljni ulazak u surovi i prozaični svet nacionalne i globalne politike doneo joj je više štete nego koristi. Zapravo bismo mogli osnovano pretpostaviti da bi više volela da bude bilo gde drugde osim na mestu na kojem (ponovo) jeste. Rekli bismo da se upravo iz te nelagodnosti na zadatom mestu stvorila ideja za potrebom postojanja jednog ovakvog propagandnog ostvarenja i tu potrebu valja razumeti pre nego što se počne sa osudama, ismevanjima i ruganjima na račun nespretnosti načina na koji je to učinjeno.
