Нелагодност у Белој кући
Нелагодност у Белој кући Филм чини сто минута неуспешних покушаја да се лепо упакована празнина представи као некакав аутентичан садржај. Оно што стоји насупрот томе, а што можда неће довољно често и гласно бити наглашено, јесте врхунска архивска вредност
Изузетно популарна форма биографских документараца током овог столећа доживљава свој истински процват. Немогуће је побројати наслове тог типа чак и уколико бисмо као референцу узели само последњу декаду. Углавном се о животу, феномену и консеквенцама рада истакнутог уметника, политичара или неког музичког састава стручно редитељски позабави за то заинтересовани аутор, али у појединим случајевима и сама особа изрази жељу да себе непосредовано представи великом свету, што би се рекло – urbi et orbi. Велико изненађење филмског и осталог света, понајвише, дакако, из ванфилмских разлога, изазвала је информација да нова-стара „прва дама” САД Меланија Трамп припрема документарац себи у част. Како ништа у вези с дотичном породицом не може да прође без контроверзи, то је био случај и са избором режисера за нешто што у суштини представља соло пројекат госпође Трамп. Већ подуже изван посла због оптужби за сексуално узнемиравање, Брет Ретнер се овде враћа и пристаје да потпише са разних страна толико очекивани филм једноставног наслова Меланија.
Пристигао у биоскопе у веома незахвалном тренутку великих немира на улицама америчких градова, што му је у знатној мери ускратило очекивану и жељену пажњу, већ дан након светске премијере био је доступан и домаћим гледаоцима. Шта нам, дакле, доноси ово остварење које прати последњих двадесет дана иза кулиса пред Трампову другу инаугурацију? Филм ће одмах након емитовања забележити вероватно светски негативни рекорд на референтном порталу ИМДБ од нестварних 1,3 (подсетимо, чак и веома лоша филмска дела „добаце” до оцене четири или пет) – што се донекле, али не искључиво, може приписати негативној кампањи огорчених Трампових противника који филм нису ни гледали. Најпрецизније би било назвати овај филм целовечерњим видео-спотом, што и није толико за чуђење уколико знамо да је Ретнер запажену каријеру остварио управо израдом квалитетних спотова за бројне музичке звезде. Посреди је дословце пи-ар дело којим Меланија Трамп представља себе онако како се види, свакако у најбољем светлу, а из неких не до краја јасних побуда, што се додатно потцртава упитном одлуком да сама буде наратор, чинећи тако филм још личнијим производом. Ово прати само припреме и завршни чин инаугурације почетком прошле године, а не, што би за публику било неупоредиво атрактивније, њен живот, личност или ставове.
Уз обиље неизбежно укључене и себе несвесне дидактике и њој пратеће патетике, у овој безнадежно романтизованој високобуџетној представи властитог лика која жели да се пошаље спољном свету, више је него лако уочити видљиве и очекиване бројне недостатке. Њен унутрашњи свет је баналан и узалуд је у њему тражити икакву дубину. Филм укратко чини сто минута неуспешних покушаја да се лепо упакована празнина представи као некакав аутентичан садржај. Оно што стоји насупрот томе, а што можда неће довољно често и гласно бити наглашено, јесте врхунска архивска вредност овог материјала који пружа драгоцен увид у нешто што иначе можемо само да замишљамо слушајући описе или читајући новинске текстове о местима тако концентрисане моћи – како то изгледа иза дебелих завеса.
Она сама, за разлику од супруга, оставља утисак идеолошки релаксиране, па чак и индиферентне особе. Политичка питања у ужем смислу, што и иначе јесте одлика америчких првих дама кроз историју све до данас, нису њено примарно поље интереса. Ово није дело у ком његов протагониста излаже своје политичко мишљење, а још мање стремљење – њена делатност ограничава се на хуманитарне области, на оно што се у теорији назива „мека моћ”, која је, по правилу, далеко од праве, директне и управне моћи. Сазнајемо мноштво личних и породичних информација које нису од суштинског значаја, попут тога да јој је омиљени вокални солиста Мајкл Џексон, да јој је старија сестра одувек била узор, колико пати због недавне смрти мајке, а иако више пута нејасно реферира на своје југословенско порекло, никада не изговара име Југославија или Словенија.
Као што је Доналд Трамп без икакве сумње неконвенционалан политички лидер – не потиче из оних неколико увек истих традиционалних странака или породица – тако је и његова супруга нешто сасвим другачије у односу на своје претходнице. И то је нешто што је очигледно опседа и мучи у толикој мери да осећа унутрашњу потребу да се оправда и јавно представи, што поменуте претходнице нису морале да чине. И заиста, док су досадашње типичне прве даме биле особе у већ поодмаклом животном добу, јавности невидљиве, без личних амбиција (са изузетком Хилари Клинтон), редом нехаризматичне, рођене Американке и некако све веома сличне, Меланија је од првог дана првог мандата привлачила пажњу као њихов тотални опозит и медијском, и физичком појавом. И док филмом дефилује преопширна серија сцена њених свакодневних обавеза због свих несуштинских ствари око инаугурације, она се доима као каква ововремена Јованка Броз илити шеф протокола, у тој улози налазећи своју мотивацију, оправдање и смисао боравка у Белој кући. Парадокс филма лежи у чињеници да се председнички пар представља у лепшем и природнијем светлу онда када се мање а не више труди, попут епизоде у којој сазнајемо како је управо она „додала” реч „ујединитељ” у Трампов инаугурациони говор. Себе доживљава и представља као неког ко брине за све слабе и потлачене широм света, а ипак је и даље хвале вредан амерички патриота, са и даље постојећим страним нагласком.
Само на први поглед удаљена, хладна и дистанцирана попут ледене краљице, одабиром модних комбинација представља макар визуелну разлику наспрам својих претходница, у чему јој искуство из претходне манекенске каријере изузетно помаже. Меланија врви од бројних похвала сарадника и пријатеља у том погледу.
Нешто што се у разумевању особе па затим и филма нипошто не сме пренебрегнути јесу две ствари: Меланија Трамп се доима као искрено љубазна и пријатна особа и, још важније, она из дна душе није желела да се нађе на позицији на којој се нашла (где је, дакле, индиректно и туђом вољом), поново за разлику од госпође Клинтон. Док се у увелико сродним, али ипак и умногоме различитим световима естраде и политике, својом жељом, трудом и амбицијама радо проби(ја)ла у редове ових првих, невољни улазак у сурови и прозаични свет националне и глобалне политике донео јој је више штете него користи. Заправо бисмо могли основано претпоставити да би више волела да буде било где другде осим на месту на којем (поново) јесте. Рекли бисмо да се управо из те нелагодности на задатом месту створила идеја за потребом постојања једног оваквог пропагандног остварења и ту потребу ваља разумети пре него што се почне са осудама, исмевањима и ругањима на рачун неспретности начина на који је то учињено.
