Pola moram – pola ne moram, pola smem – pola ne smem

Bilo je vreme kada se novine nisu samo prelistavale, već su se čitale – polako, s pažnjom, uz jutarnju kafu. Vreme u kojem je intervju bio događaj, a ne prolazan sadržaj, u kojem su reči imale težinu, a fotografije trajanje. U tom svetu, početkom februara 1986. godine, „Radio TV revija“ nije bila samo časopis – bila je navika, ritual, autoritet i prestiž.

U jednom od tih brojeva, tada četrdesettrogodišnji, već potvrđeni glumac Dragan Nikolić govorio je bez ulepšavanja, bez poze i bez želje da se dopadne. Razgovor koji je vodio sa novinarom Brankom Petkovićem danas, gotovo četiri decenije kasnije, deluje iznenađujuće savremeno – kao da je vođen juče.

Nikolić nije govorio kao zvezda, već kao čovek koji sumnja, preispituje i odbija jednostavne odgovore. Govorio je o glumi kao unutrašnjoj borbi, o odgovornosti koja ne prestaje kad se ugase reflektori, o sistemu koji kulturu tretira kao trošak, a ne kao vrednost.

Mudrost i ludost

Glumu je opisao jednom od onih rečenica koje se pamte:

„Pola moram – pola ne moram, pola smem – pola ne smem, pola mogu – pola ne mogu, pola mi daju – pola mi ne daju. A mislim da su mudrost i ludost pravi sastojci, od kojih je ludost možda i važnija.“

Na intervju nije došao lako. Bio je umoran, prezasićen i skeptičan. Sam novinar ga je opisao kao sagovornika koji je pokušavao da odloži razgovor, da ga izbegne, da dokaže kako „nema mnogo toga da se kaže“. Ali, naravno – imao je. I te kako.

„Sve sam već rekao o onome o čemu može da se priča. Postoje teme koje su interesantne za novine, ali to su upravo teme o kojima ne želim da govorim.“

U tom razgovoru nije bilo samopromocije. Samo umor, iskrenost i gotovo opor otpor prema površnosti.

Najvulgarnija manipulacija

O svom odnosu prema medijima govorio je bez zazora, svestan da se granice između ozbiljnog i tabloidnog već tada opasno brišu:

„Većinu ljudi ne zanima moj posao. Njih interesuje nešto drugo. A ja o tome ne želim da govorim. Često imam nesporazume s novinama – dao sam intervju, a onda čujem reklamu u kojoj se ističe rečenica istrgnuta iz konteksta, nešto što nikad nisam pomislio. To je najvulgarnija manipulacija.“

Igra bez granica

Iako je 1985. godina za njega bila izuzetno plodna – četiri filma, dve značajne pozorišne uloge, nagrade – Nikolić nije govorio o uspehu, već o inerciji:

„Nije to pitanje kvantiteta, ni kvaliteta. Postalo je pitanje preživljavanja. Ako me pitate zašto toliko radim – mogu da vam kažem šta bi bilo da ne radim.“

Govoreći o uslovima snimanja, njegove reči zvuče gotovo neverovatno:

„Šezdeset dana neprekidnog snimanja. U pet ujutru, posle dvanaest sati rada, snimamo tešku psihološku scenu. Nemamo ni deset odsto potrebnih uslova. To su ‘igre bez granica’. Ispada da se ovim poslom bavimo iz mazohizma.“

Žetoni za kulturu

Njegova analiza stanja u kulturi bila je nemilosrdna i precizna:

„Republički SIZ da para za dva igrana filma, a snima se dvadeset. Svaki zaposleni Jugosloven izdvaja za kulturu – gde su te pare? Kad podižem honorar, dobijam sveže štampane novčanice. Znači, novac postoji.“

I tu je izgovorio rečenicu koja danas zvuči kao manifest:

„Nađimo način da taj novac postane žeton koji ćemo uložiti u kulturu, a ona će ga oploditi i vratiti kao pravu vrednost. Jer – bez kulture se ne može.“

Podsećanje na ove stranice, na velika imena i ozbiljne razgovore, više je od nostalgije. To je opomena da je novinarstvo nekada imalo težinu, da su reči imale trajanje, a sagovornici poverenje. I da je „Radio TV revija“ bila mesto gde su se te vrednosti susretale – ozbiljno, dostojanstveno i s razlogom.