Пола морам – пола не морам, пола смем – пола не смем

Било је време када се новине нису само прелиставале, већ су се читале – полако, с пажњом, уз јутарњу кафу. Време у којем је интервју био догађај, а не пролазан садржај, у којем су речи имале тежину, а фотографије трајање. У том свету, почетком фебруара 1986. године, „Радио ТВ ревија“ није била само часопис – била је навика, ритуал, ауторитет и престиж.

У једном од тих бројева, тада четрдесеттрогодишњи, већ потврђени глумац Драган Николић говорио је без улепшавања, без позе и без жеље да се допадне. Разговор који је водио са новинаром Бранком Петковићем данас, готово четири деценије касније, делује изненађујуће савремено – као да је вођен јуче.

Николић није говорио као звезда, већ као човек који сумња, преиспитује и одбија једноставне одговоре. Говорио је о глуми као унутрашњој борби, о одговорности која не престаје кад се угасе рефлектори, о систему који културу третира као трошак, а не као вредност.

Мудрост и лудост

Глуму је описао једном од оних реченица које се памте:

„Пола морам – пола не морам, пола смем – пола не смем, пола могу – пола не могу, пола ми дају – пола ми не дају. А мислим да су мудрост и лудост прави састојци, од којих је лудост можда и важнија.“

На интервју није дошао лако. Био је уморан, презасићен и скептичан. Сам новинар га је описао као саговорника који је покушавао да одложи разговор, да га избегне, да докаже како „нема много тога да се каже“. Али, наравно – имао је. И те како.

„Све сам већ рекао о ономе о чему може да се прича. Постоје теме које су интересантне за новине, али то су управо теме о којима не желим да говорим.“

У том разговору није било самопромоције. Само умор, искреност и готово опор отпор према површности.

Највулгарнија манипулација

О свом односу према медијима говорио је без зазора, свестан да се границе између озбиљног и таблоидног већ тада опасно бришу:

„Већину људи не занима мој посао. Њих интересује нешто друго. А ја о томе не желим да говорим. Често имам неспоразуме с новинама – дао сам интервју, а онда чујем рекламу у којој се истиче реченица истргнута из контекста, нешто што никад нисам помислио. То је највулгарнија манипулација.“

Игра без граница

Иако је 1985. година за њега била изузетно плодна – четири филма, две значајне позоришне улоге, награде – Николић није говорио о успеху, већ о инерцији:

„Није то питање квантитета, ни квалитета. Постало је питање преживљавања. Ако ме питате зашто толико радим – могу да вам кажем шта би било да не радим.“

Говорећи о условима снимања, његове речи звуче готово невероватно:

„Шездесет дана непрекидног снимања. У пет ујутру, после дванаест сати рада, снимамо тешку психолошку сцену. Немамо ни десет одсто потребних услова. То су ‘игре без граница’. Испада да се овим послом бавимо из мазохизма.“

Жетони за културу

Његова анализа стања у култури била је немилосрдна и прецизна:

„Републички СИЗ да пара за два играна филма, а снима се двадесет. Сваки запослени Југословен издваја за културу – где су те паре? Кад подижем хонорар, добијам свеже штампане новчанице. Значи, новац постоји.“

И ту је изговорио реченицу која данас звучи као манифест:

„Нађимо начин да тај новац постане жетон који ћемо уложити у културу, а она ће га оплодити и вратити као праву вредност. Јер – без културе се не може.“

Подсећање на ове странице, на велика имена и озбиљне разговоре, више је од носталгије. То је опомена да је новинарство некада имало тежину, да су речи имале трајање, а саговорници поверење. И да је „Радио ТВ ревија“ била место где су се те вредности сусретале – озбиљно, достојанствено и с разлогом.