Diptih despotice Jelene
Zapis na minijaturnoj drvenoj ikoni na kojoj su korišćeni crveni i plavi ked-žad, kao i sitni rečni biseri, delo je restauratora i konzervatora Zvonka Petkovića
Svoje najnovije delo rađeno po uzoru na original iz srpske srednjovekovne umetnosti, profesor, restaurator i konzervator Zvonko Petković nazvao je „Diptih despotice Jelene”. Zapis na minijaturnoj drvenoj ikoni u vidu ukrašene knjižice otkrili smo u izlogu Kluba RTS-a u Svetogorskoj.
Pored diptiha, u izlogu, stoji velika lupa uz koju je jedino moguće pročitati sitno urezbarena slova.
U razgovoru za „Magazin” Petković objašnjava: „Zapis na dvostrukoj drvenoj ikonici predstavlja dve sintaksičke celine u kojima se Jelena Mrnjavčević, prva žena pisac u Srbiji, obraća Isusu i Bogorodici. Kći kesara Vojihne, uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kao i žena despota Uglješe, unela je u našu molitvenu književnost, koja je pre toga prema vizantijskoj tradiciji predstavljala opšta mesta, jedan dirljivi ton: smrt koju je ʼugledalaʼ u liku svog sina i svojih roditelja, stalno je podstiče na razmišljanje o odlasku njene vlastite duše, o sopstvenoj smrti. Pored toga, kroz njena dela konstantno provejava poruka da kao hrišćanka ne može da obuzda bol zbog gubitka sina, iskazujući ujedno sopstvenu materinsku prirodu”.
Delo despotice „Tuga za mladencem Uglješom” prvi je njen sačuvani književni sastav izgraviran između 1366. i 1371. godine na srebrnom diptihu, bogato ukrašenom biserima i drugim dragim kamenjem. Monahinja je tada živela u Seru na svom dvoru, a njen sin bio je sahranjen u Hilandaru, u grobu njenog oca koji je nosio titulu kesara i bio poreklom iz Drame (Grčka danas). Pošto nikada nije mogla da ode na grob svoga sina, za pokoj njegove duše manastiru je poslala ovu srebrnu ikonicu, koja se i danas nalazi u Hilandaru.
Jelenine tri knjige, od kojih se najviše zna za „Zapis na hilandarskoj zavesi”, svrstavaju se u najznačajniju sačuvanu literaturu srpske srednjovekovne književnosti.
Kako su kritičari ocenili, diptih Petkovića spada u autorsko delo primenjene umetnosti, jer materijali su u odnosu na original izmenjeni.
„Srebrne pozlaćene pločice, na kojima je tekst tužbalice, rađene su u slonovači, kao i drvorezbarene minijaturne predstave. Drago kamenje koje je korišćeno su crveni i plavi ked-žad, kao i sitni rečni biseri. Metalni okovi su u srebrnom limu koji je pozlaćen 24-karatnim zlatom, a veličinu sam odredio po uzoru na original”, objasnio je autor.
Izloženi su i minijaturno jaje-kutija i neobično lep zlatno-biserni krst:
– Urađen je po uzoru na hilandarske krstove, koji u praksi formiraju „verige”. To su, ustvari, elementi sastavljeni od krstova i klinova koji su nosili podveznici – oni koji su se monašili da bi se približavali svojim delima i mislima Svevišnjem. S donje strane ili na naličju vidimo na njemu „pupoljke”, a sprednje je sedef na materijalu do egzotičnog drveta – objašnjava autor.
On još dodaje: „Svaki rad je podložan kritici, logično, jer ni moja dva oka neće uvek da se saglase, te uvek sebi zadajem da neki detalj popravim ili uradim nov, dodam ili oduzmem. Po vokaciji sam vezan za ove krajeve, ali Srednji vek je moja trajna inspiracija”.
Za Petkovića su fascinantni srednjovekovni način izrade ukrasa i materijali koje su tada koristili: – Posebno osvaja iskrenost u likovnom izražavanju. Jednostavnost je nešto što uvek krasi delo. Biti jednostavan ne znači ne znati. Naprotiv, najteže je biti jednostavan. Original diptiha koji me je inspirisao, intrigirao me je zadatkom da s različitošću materijala postignem potpuno isti efekat. Neke scene preneo sam uz konsultacije oko najsitnijih detalja s istoričarima umetnosti i doktorima primenjenih nauka. Jer, dimenzija diptiha je sedam puta osam centimetara. Izazov koji me je prilično namučio, ali sam zadovoljan što sam istrajao. Jer naša srednjovekovna umetnost graniči se sa savršenstvom. Naši umetnici usvajali su znanja od najboljih s Balkana, ali unoseći ih zdušno na originalan način, što izdvaja srpsku srednjovekovnu umetnost od ostalih.
Zlato, srebro i drago kamenje
Zvonko B. Petković rođen je 1960. u Kruševcu, a diplomirao je na Fakultetu primenjene umetnosti i dizajna u Beogradu, na odseku Unutrašnja arhitektura – dizajn i konstrukcija nameštaja. U Narodnom muzeju u Beogradu završio je specijalističke studije za restauraciju i konzervaciju arheoloških i muzejskih eksponata od drveta. Bio je redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti do odlaska u penziju. Bavi se obradom zlata, restauracijom i konzervacijom predmeta i od drugih plemenitih i neplemenitih metala, a takođe, pravi unikatni nakit od srebra i dragog kamenja.
