Диптих деспотице Јелене

Своје најновије дело рађено по узору на оригинал из српске средњовековне уметности, професор, рестауратор и конзерватор Звонко Петковић назвао је „Диптих деспотице Јелене”. Запис на минијатурној дрвеној икони у виду украшене књижице открили смо у излогу Клуба РТС-а у Светогорској.

Поред диптиха, у излогу, стоји велика лупа уз коју је једино могуће прочитати ситно урезбарена слова.

У разговору за „Магазин” Петковић објашњава: „Запис на двострукој дрвеној иконици представља две синтаксичке целине у којима се Јелена Мрњавчевић, прва жена писац у Србији, обраћа Исусу и Богородици. Кћи кесара Војихне, угледног властелина у држави цара Душана, као и жена деспота Угљеше, унела је у нашу молитвену књижевност, која је пре тога према византијској традицији представљала општа места, један дирљиви тон: смрт коју је ʼугледалаʼ у лику свог сина и својих родитеља, стално је подстиче на размишљање о одласку њене властите душе, о сопственој смрти. Поред тога, кроз њена дела константно провејава порука да као хришћанка не може да обузда бол због губитка сина, исказујући уједно сопствену материнску природу”.

Дело деспотице „Туга за младенцем Угљешом” први је њен сачувани књижевни састав изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисерима и другим драгим камењем. Монахиња је тада живела у Серу на свом двору, а њен син био је сахрањен у Хиландару, у гробу њеног оца који је носио титулу кесара и био пореклом из Драме (Грчка данас). Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој његове душе манастиру је послала ову сребрну иконицу, која се и данас налази у Хиландару.

Јеленине три књиге, од којих се највише зна за „Запис на хиландарској завеси”, сврставају се у најзначајнију сачувану литературу српске средњовековне књижевности.

Како су критичари оценили, диптих Петковића спада у ауторско дело примењене уметности, јер материјали су у односу на оригинал измењени.

„Сребрне позлаћене плочице, на којима је текст тужбалице, рађене су у слоновачи, као и дрворезбарене минијатурне представе. Драго камење које је коришћено су црвени и плави кед-жад, као и ситни речни бисери. Метални окови су у сребрном лиму који је позлаћен 24-каратним златом, а величину сам одредио по узору на оригинал”, објаснио је аутор.

Изложени су и минијатурно јаје-кутија и необично леп златнo-бисерни крст:

– Урађен је по узору на хиландарске крстове, који у пракси формирају „вериге”. То су, уствари, елементи састављени од крстова и клинова који су носили подвезници – они који су се монашили да би се приближавали својим делима и мислима Свевишњем. С доње стране или на наличју видимо на њему „пупољке”, а спредње је седеф на материјалу до егзотичног дрвета – објашњава аутор.

Он још додаје: „Сваки рад је подложан критици, логично, јер ни моја два ока неће увек да се сагласе, те увек себи задајем да неки детаљ поправим или урадим нов, додам или одузмем. По вокацији сам везан за ове крајеве, али Средњи век је моја трајна инспирација”.

За Петковића су фасцинантни средњовековни начин израде украса и материјали које су тада користили: – Посебно осваја искреност у ликовном изражавању. Једноставност је нешто што увек краси дело. Бити једноставан не значи не знати. Напротив, најтеже је бити једноставан. Оригинал диптиха који ме је инспирисао, интригирао ме је задатком да с различитошћу материјала постигнем потпуно исти ефекат. Неке сцене пренео сам уз консултације око најситнијих детаља с историчарима уметности и докторима примењених наука. Јер, димензија диптиха је седам пута осам центиметара. Изазов који ме је прилично намучио, али сам задовољан што сам истрајао. Јер наша средњовековна уметност граничи се са савршенством. Наши уметници усвајали су знања од најбољих с Балкана, али уносећи их здушно на оригиналан начин, што издваја српску средњовековну уметност од осталих.

Злато, сребро и драго камење

Звонко Б. Петковић рођен је 1960. у Крушевцу, а дипломирао је на Факултету примењене уметности и дизајна у Београду, на одсеку Унутрашња архитектура – дизајн и конструкција намештаја. У Народном музеју у Београду завршио је специјалистичке студије за рестаурацију и конзервацију археолошких и музејских експоната од дрвета. Био је редовни професор на Факултету примењених уметности до одласка у пензију. Бави се обрадом злата, рестаурацијом и конзервацијом предмета и од других племенитих и неплеменитих метала, а такође, прави уникатни накит од сребра и драгог камења.