Vrapcima je u gradu najteže

Se­zo­na zim­ske pri­hra­ne pti­ca je u to­ku, a Dru­štvo za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca Sr­bi­je pod­se­ća gra­đa­ne da ko­ri­sti od ove ak­tiv­no­sti ne­ma­ju sa­mo pti­ce, već i lju­di. Sve je vi­še i na­uč­nih do­ka­za da po­sma­tra­nje pti­ca ima po­vo­ljan uti­caj na men­tal­no zdra­vlje.

Bo­ra­vak u par­ku i po­sma­tra­nje de­tli­ća ko­ji ska­če go­re-do­le po sta­blu, tra­že­ći in­sek­te, bio je naš uvod u efek­te po­sma­tra­nja pti­ca ko­ji smi­ru­ju i omo­gu­ća­va­ju da bu­de­mo pot­pu­no pri­sut­ni u tre­nut­ku. Stu­di­ja ob­ja­vlje­na u ča­so­pi­su „Na­tu­re” ot­kri­la je da slu­ša­nje ptič­jeg cvr­ku­ta već na­kon šest mi­nu­ta sma­nju­je ank­si­o­znost, po­pra­vlja ras­po­lo­že­nje, čak i kod de­pre­siv­nih oso­ba.

Mno­go lju­di sva­ko­dnev­no ose­ća da je pod pri­ti­skom, uda­lja­va­ju se od pri­ro­de, za­tr­pa­ni su i va­žnim i ne­va­žnim di­gi­tal­nim sa­dr­ža­ji­ma.

Ali, kao spas mo­gu da po­slu­že jed­no­stav­ne i do­stup­ne ak­tiv­no­sti, kao što su po­sma­tra­nje pti­ca, ko­je do­no­si ose­ćaj odu­še­vlje­nja i ra­do­zna­lo­sti.

Most ka pri­ro­di

– Sce­ne na hra­ni­li­ca­ma su di­na­mič­ne i ra­zno­vr­sne – od raz­li­či­tih vr­sta, bo­ja i ve­li­či­na pti­ca, do nji­ho­vih cvr­ku­ta i po­na­ša­nja. Mno­gi su iz­ne­na­đe­ni bo­gat­stvom ptič­jeg sve­ta oko nas – ka­že Uroš Sto­jilj­ko­vić iz Dru­štva za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca Sr­bi­je.

On po­ru­ču­je da su pti­ce most ka pri­ro­di.

Za raz­li­ku od dru­gih di­vljih ži­vo­ti­nja, pti­ce su la­ko uoč­lji­ve i če­sto do­la­ze na te­ra­se, pro­zo­re i u dvo­ri­šta. Ka­da lju­di pri­me­te da nji­ho­va bri­ga, po­put iz­no­še­nja hra­ne, za­i­sta po­ma­že pti­ca­ma da pre­ži­ve zi­mu, raz­vi­ja se auten­ti­čan ose­ćaj po­ve­za­no­sti s pri­ro­dom.

Ova ak­tiv­nost do­pri­no­si i ob­na­vlja­nju pa­žnje. Po­sma­tra­nje, pre­po­zna­va­nje pti­ca ili nji­ho­vo bro­ja­nje usme­ra­va ču­la na pri­ja­tan sa­dr­žaj, što vre­me­nom do­vo­di do bo­lje kon­cen­tra­ci­je i dru­ga­či­jeg pri­stu­pa sva­ko­dnev­nim oba­ve­za­ma.

Po­sma­tra­nje pti­ca če­sto uvo­di i u sta­nje du­bo­ke za­o­ku­plje­no­sti, u ko­jem se gu­bi ose­ćaj za vre­me i bri­ge, a ja­vlja se bla­go­tvo­ran ose­ćaj pri­pad­no­sti ši­rem pri­rod­nom po­ret­ku.

Na kra­ju, ova ak­tiv­nost ja­ča i ose­ćaj pri­pad­no­sti za­jed­ni­ci. Lju­bi­te­lji pti­ca ra­do de­le is­ku­stva, raz­me­nju­ju zna­nja i pod­sti­ču dru­ge da se uklju­če, stva­ra­ju­ći ne­vi­dlji­vu, ali sna­žnu mre­žu po­ve­za­no­sti me­đu lju­di­ma.

Čla­no­vi Dru­štva za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca Sr­bi­je po­zi­va­ju gra­đa­ne da se uklju­če u zim­sku pri­hra­nu pti­ca i lič­no is­ku­se nje­ne po­zi­tiv­ne efek­te. Ka­žu i da što vi­še uči­mo da pre­po­zna­je­mo i ce­ni­mo pri­ro­du, sve smo sprem­ni­ji da je ču­va­mo.

U Sr­bi­ji je do sa­da za­be­le­že­no oko 350 vr­sta pti­ca, a čak 123 vr­ste su­o­ča­va­ju se s ri­zi­kom od iš­če­za­va­nja. Po­seb­no su ugro­že­ne ur­ba­ne vr­ste, po­put vra­ba­ca.

Do­ma­ći dživ­dža­ni bez za­klo­na

– Vrap­ci­ma je neo­p­hod­no žbu­nje u ko­jem se oku­plja­ju u ja­ti­ma i pro­na­la­ze za­klon od gra­blji­vi­ca, ja­ke vru­ći­ne ili zi­me. Na­ža­lost, u ve­ćim gra­do­vi­ma Sr­bi­je, a po­go­to­vo u Be­o­gra­du, be­le­ži se ne­sta­nak ze­le­nih po­vr­ši­na i nji­ho­vo pre­tva­ra­nje u pro­fi­ta­bil­ne kva­dra­te. Ni po­sto­je­će ze­le­ne po­vr­ši­ne ne odr­ža­va­ju se na od­go­va­ra­ju­ći na­čin, pa re­dov­no sve­do­či­mo po­gub­nom, ra­di­kal­nom ore­zi­va­nju žbu­nja, na­ro­či­to kra­jem je­se­ni i po­čet­kom zi­me, ka­da im je za­klon naj­po­treb­ni­ji – ka­že Sto­jilj­ko­vić.

Do­ma­ći dživ­dža­ni sve če­šće ne­ma­ju gde da pro­na­đu ni su­vu, du­gač­ku trav­ku ko­ju bi uple­li u svo­je gne­zdo, pa je, pre­ma re­či­ma na­šeg sa­go­vor­ni­ka, neo­p­hod­no po­sta­vlja­ti ku­ći­ce.

– Vrap­ci po­ku­ća­ri, kao što im i sa­mo ime ka­že, gne­zde se u šu­plji­na­ma, pre sve­ga zgra­da. Me­đu­tim, sa­vre­me­na grad­nja se pro­me­ni­la na šte­tu pti­ca: zgra­de su od ve­li­kih, glat­kih po­vr­ši­na, če­sto od sta­kla, her­me­tič­ki su za­tvo­re­ne i ne po­go­du­ju vrap­ci­ma. Uko­li­ko že­li­te da po­sta­vlja­te ku­ći­ce za pti­ce, va­žno je da one bu­du pri­la­go­đe­ne po­tre­ba­ma i gne­zdi­li­šnim na­vi­ka­ma od­re­đe­nih vr­sta. Za sa­vet se uvek mo­že­te obra­ti­ti dru­štvu. Za vrap­ce se pre­po­ru­ču­ju ta­ko­zva­ni „so­li­te­ri za vrap­ce” – tri ku­ći­ce spo­je­ne u jed­nu, s tri odvo­je­na ula­za – na­po­mi­nje naš sa­go­vor­nik.

Go­lu­bo­vi su, s dru­ge stra­ne, če­sto na lo­šem gla­su, iako su kroz isto­ri­ju ima­li va­žnu ulo­gu u od­no­su čo­ve­ka i pri­ro­de.

– U po­sled­nje vre­me sve če­šće mi­slim da lju­di­ma go­lu­bo­vi sme­ta­ju za­to što su im pre­vi­še slič­ni, jer nas pod­se­ća­ju na ži­vot u gra­do­vi­ma. In­te­re­sant­no je i tu­žno ka­ko su ove pti­ce da­nas ne­ga­tiv­no vred­no­va­ne, iako su to­kom isto­ri­je ima­le po­zi­tiv­nu sim­bo­li­ku – u hri­šćan­stvu je Sve­ti duh pred­sta­vljen go­lu­bom. Bi­li su iz­u­zet­no ko­ri­sni kao pi­smo­no­še, a u mno­gim de­lo­vi­ma sve­ta i da­lje se ko­ri­ste kao hra­na.

Go­lu­bo­vi su se, ka­ko ob­ja­šnja­va naš sa­go­vor­nik, jed­no­stav­no pri­la­go­di­li uslo­vi­ma ko­je smo mi stvo­ri­li: iz­me­nje­na su pri­rod­na sta­ni­šta oko gra­do­va, dok je u sa­mim gra­do­vi­ma to­pli­je i hra­na je do­stup­ni­ja, če­sto usled ne­pro­pi­snog od­la­ga­nja ot­pa­da. U tom smi­slu, oni ni­su ni­šta go­ri od dru­gih pti­ca. Mno­ge vr­ste se hra­ne na de­po­ni­ja­ma – na be­o­grad­skoj de­po­ni­ji, na pri­mer, za­be­le­že­no je oko 60 raz­li­či­tih vr­sta pti­ca. Kao i sva­ko ži­vo stvo­re­nje, go­lu­bo­vi ima­ju svo­ju ulo­gu u bi­o­di­ver­zi­te­tu i iz­u­zet­no su zna­čaj­ni kao plen za krup­ni­je gra­blji­vi­ce.

Ko­va­ni­ca da su go­lu­bo­vi „le­te­ći pa­co­vi” ne­ma upo­ri­šte u či­nje­ni­ca­ma. Go­lu­bo­vi ni­su ni­šta za­ra­zni­ji od dru­gih pti­ca, a pre­nos bo­le­sti je, uop­šte­no, re­dak. Dru­ge pti­ce, uklju­ču­ju­ći i one ko­je se dr­že kao kuć­ni lju­bim­ci, če­šće su po­ten­ci­jal­ni pre­no­si­o­ci, ali i to u iz­u­zet­no ma­lom pro­cen­tu. Lju­di­ma naj­če­šće sme­ta nji­ho­va broj­nost i po­na­ša­nje – re­la­tiv­na ne­u­stra­ši­vost i sla­ba re­ak­ci­ja na pri­su­stvo čo­ve­ka, zbog če­ga po­ne­kad ima­mo uti­sak da će­mo se su­da­ri­ti s nji­ma. Ipak, po­da­tak da su upra­vo go­lu­bo­vi naj­če­šće stra­da­le pti­ce u sa­o­bra­ća­ju u gra­do­vi­ma go­vo­ri u pri­log to­me da su oni sa­stav­ni deo ur­ba­nih eko­si­ste­ma ko­je čo­vek naj­vi­še ob­li­ku­je.

Kao što se u pri­ro­di svu­da vi­de tra­go­vi ljud­skog uti­ca­ja, ta­ko je i u gra­do­vi­ma stal­no pri­sut­na pri­ro­da – na­ro­či­to vr­ste ko­je su se uspe­šno pri­la­go­di­le ur­ba­noj sre­di­ni – od grad­skih go­lu­bo­va, vra­ba­ca i se­ni­ca, do šum­skih ja­re­bi­ca, fa­za­na i so­va, igra­ju­ći ključ­nu ulo­gu u eko­si­ste­mu kroz kon­tro­lu šte­to­či­na.

Pti­ce u gra­do­ve pri­vla­či dru­ga­či­ja mi­kro­kli­ma: to­pli­je je, do­stup­nost hra­ne je ve­ća – ka­ko kroz pri­su­stvo glo­da­ra i ja­ta sit­ni­jih pti­ca, ta­ko i kroz hra­nu ko­ju lju­di ba­ca­ju ili ne­pro­pi­sno od­la­žu. U ur­ba­nim sre­di­na­ma če­sto je i ma­nje pri­rod­nih pre­da­to­ra.

– Ve­tru­ške, na­ši naj­ma­nji so­ko­lo­vi, gne­zde se u šu­plji­na­ma i žar­di­nje­ra­ma ne­bo­de­ra. U Be­o­gra­du su to­kom le­ta pri­sut­ne i cr­ne i be­le či­o­pe, ko­je se u pri­ro­di gne­zde na li­ti­ca­ma, a grad­ske uli­ce i fa­sa­de pod­se­ća­ju ih na ka­njo­ne. Tu su i dve vr­ste cr­ven­rep­ki – cr­na i obič­na – ko­je su do pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bi­le ve­za­ne za sta­ni­šta na ve­ćim nad­mor­skim vi­si­na­ma, a da­nas su če­ste u na­se­lji­ma. Sve su broj­ni­je i soj­ke, kao i go­lub griv­naš, ne­ka­da ti­pič­no šum­ska vr­sta ko­ja se po­ste­pe­no pri­la­go­đa­va ži­vo­tu u gra­do­vi­ma – na­vo­di Sto­jilj­ko­vić.

I kao što je već is­tak­nu­to, se­zo­na zim­ske pri­hra­ne pti­ca je u to­ku. Me­đu­tim, pri­hra­na mo­ra bi­ti od­go­vor­na – uz pra­vi­lan iz­bor hra­ne i kon­ti­nu­i­tet, jer pre­kid hra­nje­nja to­kom ja­kih zi­ma mo­že bi­ti po­gu­ban po pti­ce. Sa­ve­ti o pra­vil­noj pri­hra­ni do­stup­ni su na saj­tu: hra­ni­li­ce.pti­ce­sr­bi­je.rs.

Va­tro­me­ti, stra­šno is­ku­stvo

To­kom va­tro­me­ta pti­ce do­ži­vlja­va­ju sna­žan stres, pa­ni­ku i ma­sov­no po­le­ću, če­sto se su­da­ra­ju­ći s pre­pre­ka­ma. Po­zi­va­mo gra­đa­ne i in­sti­tu­ci­je da raz­mo­tre hu­ma­ni­je na­či­ne pro­sla­ve pra­zni­ka i sla­vlja – po­ru­ču­ju iz Dru­štva za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca Sr­bi­je.

Šta ne tre­ba da se na­đe u hra­ni­li­ci

U hra­ni­li­cu si­paj­te sun­co­kret, ovas, pro­so, pše­ni­cu i dru­ge ži­ta­ri­ce ili ma­hu­nar­ke. Ko­so­ve i dro­zdo­ve ob­ra­do­va­će ja­bu­ka, soj­ke ora­si, a se­ni­ce ma­sne ku­gli­ce.

Ne hra­ni­te pti­ce ple­sni­vom ili dru­gom po­kva­re­nom hra­nom.

Ni­ka­da ne tre­ba pti­ce hra­ni­ti pe­ci­vom, hle­bom, za­či­nje­nim, so­lje­nim i ter­mič­ki ob­ra­đe­nim se­men­ka­ma ili im da­va­ti bi­lo ka­kve ku­hinj­ske ostat­ke.

Za njih ni­su do­bre ni za­sla­đe­no su­vo vo­će i keks.

Po­god­ne na­mir­ni­ce iz na­še ku­hi­nje su, na pri­mer, ne­sla­ni ku­va­ni pi­ri­nač i krom­pir, ren­da­na šar­ga­re­pa, ov­se­ne pa­hu­lji­ce, si­ro­vo me­so ili loj.

Što ra­zno­vr­sni­ju hra­nu nu­di­mo u hra­ni­li­ci, to će­mo ima­ti uslo­va da po­sma­tra­mo vi­še raz­li­či­tih vr­sta.

Čak i zi­mi, pti­ca­ma je po­treb­na sve­ža vo­da.

Ka­ko su na­sta­la dru­štva za za­šti­tu pti­ca

Kra­jem 19. ve­ka mo­da je ugro­zi­la pti­ce vi­še ne­go lov. Dam­ski še­ši­ri ukra­še­ni per­jem ret­kih vr­sta do­ve­li su do nji­ho­vog ma­sov­nog is­tre­blje­nja. Kao re­ak­ci­ja, 1896. go­di­ne u Bo­sto­nu je na­sta­lo udru­že­nje, „Mass audu­bon”, za­čet­nik mo­der­nog po­kre­ta za­šti­te pti­ca. U Sr­bi­ji su te­me­lje or­ni­to­lo­gi­je i za­šti­te pri­ro­de po­sta­vi­li pri­rod­nja­ci po­put dr Ser­gi­ja Ma­tve­je­va, a da­nas smo deo va­žnih me­đu­na­rod­nih kon­ven­ci­ja za oču­va­nje pti­ca i nji­ho­vih sta­ni­šta.