Jedan zimski doživljaj

Krajova, kulturno i privredno srce regije Oltenija, grad je dubokih istorijskih korena i savremene evropske fizionomije. Smeštena na jugozapadu Rumunije, vekovima je bila političko, ekonomsko i kulturno središte ovog dela zemlje, a danas važi za jedan od najbrže razvijajućih gradova regiona. Mamac za turiste je bio Božićni sajam, poznat po ogromnoj površini koja se proteže na četiri velika trga, park i centralnu pešačku zonu (preko 280.000 kvadratnih metara). Tome da dodamo podatak da je kroz grad postavljeno više od milion LED lampica, koje su se upalile 14. decembra i blještale sve do četvrtog januara. Zbog svoje veličine i bogatstva sadržaja postao je velika atrakcija koju je prošle godine pohrlilo da vidi preko dva miliona gostiju. Dovoljno razloga da posetimo ovu zimsku čaroliju.

Veze Srba i Rumuna

Istorijiski koreni Krajove dosežu do antičkog doba, kada je na ovom prostoru postojalo rimsko utvrđenje Pelendava. U srednjem veku Krajova postaje značajno uporište Vlaške, naročito zahvaljujući moćnoj plemićkoj porodici Krajovešti, koja je dala nekoliko vlaških vojvoda. Tokom vekova grad se nalazio na raskršću uticaja – između Osmanskog carstva, Habzburške monarhije i pravoslavnog balkanskog sveta, u kojem je Srbija imala važnu ulogu.

Veze Srba i Rumuna, pa i Krajove, bile su višeslojne: od dinastičkih i političkih savezništava, preko trgovine i migracija, do duhovnih spona koje je učvršćivalo zajedničko pravoslavlje. Srpski monasi, knjige i crkveni uticaji ostavili su trajan trag u kulturnom tkivu Vlaške, a Dunav je, čini se, više spajao nego razdvajao.

Uprkos epidemiji kuge i razoranom zemljotresu krajem 18. veka, pa zatim teškom periodu ekonomskih i društvenih lomova krajem 20. veka, posle pada režima Nikolaea Čaušeskua, Krajova je uspela da se razvije kao značajan trgovački i industrijski centar.

Danas predstavlja najvažniji grad zapadno od Bukurešta, jedan je od ključnih privrednih centara južne Rumunije. Automobilska industrija, predvođena fabrikom „Ford Otošan Krajova”, pozicionirala je grad na mapu evropske proizvodnje, dok je stara industrijska tradicija očuvana u oblasti železničkog saobraćaja. Nekadašnja čuvena fabrika „Elektroputere” bila je jedan od najvećih proizvođača lokomotiva u ovom delu Evrope, a taj duh danas nastavljaju kompanije poput „Softronika” i „Relok Krajova”, koje se bave proizvodnjom i modernizacijom lokomotiva za evropsko tržište. Krajova, dakle, nije napustila industriju – prilagodila ju je vremenu. Taj spoj istorije i modernog razvoja najbolje se oseća upravo na ulicama grada.

U grad smo stigli nakon oko osam sati vožnje. Put nas je vodio iz Beograda preko Požarevca, kroz Đerdapsku klisuru, do graničnog prelaza Đerdap, uz nekoliko kraćih pauza. Zadržavanje na granici bilo je kratko, a zahvaljujući vremenskoj razlici, u Rumuniju smo ušli u osam ujutru po njihovom, odnosno u sedam po našem vremenu. U osam časova, trećeg januara, Krajova je – spavala.

Na ulicama su bili samo ulični čistači. I to u gradu u kojem, bar na prvi pogled, nije imalo šta da se čisti – ni jednog pikavca, ni papirića. Čistoća ostaje kao prvi, snažan utisak.

Fasade starih zgrada, pažljivo obnovljene i ukrašene novogodišnjom rasvetom, davale su gradu posebnu otmenost. Božićni vašar u Krajovi delovao je skladno, s mnogo svetlosti i pažljivo biranih detalja. Kiša nas je, doduše, pratila tokom celog dana, bilo je hladno, pa nismo mogli u potpunosti da uživamo u toj magiji.

U nedeljno jutro, od devet časova, u centru je radila samo jedna poslastičarnica. Cene – evropske: kolač 30 leja (oko 700 dinara), kapučino 560 dinara. Domaću kafu ne kuvaju, što je za nas, navikle na „tursku”, bilo pravo iznenađenje, pogotovo što je reč o elitnom objektu u zgradi „Minerva”, podignutoj između 1898. i 1903. godine, jednom od arhitektonskih simbola grada.

Biser pejzažne arhitekture

Krajova važi za „grad parkova”, skoro na svakoj raskrsnici su zelene površine, ali smo mi želeli da vidimo najstariji, najveći. Oko dva kilometra od centra, laganim hodom širokim bulevarom, stižemo do gradskog parka „Nikolae Romanesku”, bisera pejzažne arhitekture koji se smatra najvećim prirodnim parkom u istočnoj Evropi.

– Projektovao ga je francuski arhitekta Eduar Redon između 1897. i 1903. godine. Park se prostire na oko 100 hektara i obuhvata jezero površine četiri hektara. Planovi parka nagrađeni su zlatnom medaljom na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Ime nosi po Nikolaju Romanesku (1855–1931), prvom gradonačelniku Krajove, koji je u više mandata, između 1898. i 1929. godine, sproveo ključne radove koji su promenili lice grada – kazuje nam vođa puta Nikola Šerbanović.

Prošetali smo glavnom alejom do ušća Velikog jezera u potok Feti, koji protiče kroz park. I bez zelenog ogrtača park je izgledao veličanstveno. Uočili smo prelepe kućice za ptice i maštovite, krupne cvetne instalacije razbacane po brežuljcima, spomenike.

Po zaleđenom jezeru mirno su hodale patke, povremeno se okliznuvši na radost retkih posmatrača. U zoološkom vrtu stidljivo su provirivale srne, dok su se ostale životinje sakrile od zime. Potok koji prolazi kroz park premošćen je brojnim mostićima, uključujući i viseći most, što celom prostoru daje bajkovitu atmosferu.

U centru parka nalazi se i lep restoran, ali bez grejanja, pa smo od posete odustali. Toplu supu potražili smo u nacionalnom restoranu do kojeg smo stigli zahvaljujući ljubaznosti meštana. Supa je bila ukusna, ali se meso na palenti pokazalo kao pravi gastronomski izazov – toliko tvrdo da mu ni nož nije mogao ništa.

Kako je dan odmicao, tako je i grad oživljavao. Lampioni su svetleli, tiskale se kolone ljudi, a Krajova je pokazala svoje pravo lice. Duge tezge prepune mesa koje se pripremalo na licu mesta – na roštilju, ražnju i u fritezama – mamile su mirisima. Za ljubitelje roštilja bilo je svega: od kobasica i ražnjića s povrćem, pilića na žaru do dimljenih, pa ponovo pečenih rebarca, ali i neobičnih „grickalica” od svinjske kože i ušiju sečenih u trake.

Tradicionalna muzika dopirala je sa štandova, lepe devojke u narodnim nošnjama služile su posetioce, a kuvano vino u velikim kazanima mirisalo je opojno na cimet, karanfilić i limun. Rumunske krofne, makovnjače, štrudle s orasima… Ponuda u 90 kućica bila je raznovrsna, a mi nismo mogli da je ne uporedimo s našom Kikindom i „Danima ludaje”, gde ipak bude neuporedivo više zanatskih proizvoda i suvenira.

Bilo je tu i zabave – vožnja ogromnim panoramskim točkom ili uživanje na otvorenom klizalištu – ali bez gromoglasne muzike kakva je česta na vašarima u Srbiji. Da li je to prednost ili mana, zavisi od ukusa.

Šetajući gradom nismo mogli da ne primetimo da su trotoari bez automobila, da na fasadama nema grafita, a o ljubaznosti i srdačnosti naših suseda da ne govorimo. Iako su nas upozoravali da čuvamo novčanike, mi smo grad napustili s osećajem sigurnosti i topline.

Krajova se, na kraju, pokazala kao grad koji se ne obilazi u žurbi. Grad koji treba posetiti, ali ne na nekoliko sati – već mu dati vreme da se polako otkrije.

Mozaik istorije i kulture

Tokom posete gradu videli smo Nacionalno pozorište Marin Soresku, trg Vilijama Šekspira, Engleski park, spomenik Aleksandru Joanu Kuzi, Gradsku kuću, trg Mihaja Hrabrog, Administrativnu palatu, Muzej umetnosti, Sabornu crkvu Svetog Dimitrija i park Nikolae Romanesku – sve su to biseri koji čine mozaik grada.

Pozorište Marin Soresku je moderna građevina iznikla krajem šezdesetih, čije linije nose duh vremena u kojem je stvoreno. Ime nosi po velikom dramskom piscu i pesniku, čija su dela prevedena na više od dvadeset jezika. „Njegove reči su putokazi kroz tamu”, dodaje naš vodič Nikola Šerbanović, podsećajući da je Soresku bio i ministar kulture, jedini koji je ostao u fotelji nakon pada Čaušeskua.

Ulicom Aleksandra Joana Kuze stigli smo do Gradske kuće – nekadašnje banke Oltenije, danas administrativne gradske lepotice. Nasuprot stoji spomenik vladaru koji je 1859. godine ujedinio Moldaviju i Vlašku, postavivši temelj moderne Rumunije. Vodič nam je otkrio i nekoliko pikanterija: rumunska plemkinja Marija Obrenović, devojački Elena Marija Katardži, udovica Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića, bila je ljubavnica Kuze i majka njegovih vanbračnih sinova, Aleksandra i Dimitrija. Decu je usvojila Kuzina supruga Elena, koja nije mogla da rađa. Istorija, kao i život, uvek plete neočekivane niti.

Muzeji umetnosti

Ispred kovane ograde nalazi se palata izgrađena 1911–1913. godine, delo francuskog arhitekte Pola Goteroa. Finansirao je Žan Mihail, biznismen i mecena grada. Eklektična građevina danas čuva preko 1.200 dela rumunske i svetske umetnosti, među kojima su i dela Konstantina Brankušija.

Na trgu Mihaja Viteazula nacionalni heroj sedi na konju, „čuvajući” one koji se klizaju na malom klizalištu na ulazu u park. Mihaj Hrabri je krajem 16. veka ujedinio Vlašku, Moldaviju i Transilvaniju. Dok su ga savremenici smatrali okupatorom, kasnija istoriografija ga je slavila kao ujedinitelja. Danas njegov lik krasi novčanicu od sto leja, a najveći rumunski orden nosi njegovo ime.

Saborna crkva Svetog Dimitrija

Jedno od najstarijih mesta bogosluženja u gradu, čiji koreni sežu u 8. vek. Obnavljana je više puta, a nakon zemljotresa 1838. godine ponovo je podignuta u vizantijskom stilu uz podršku kralja Karola Prvog i kraljice Elizabete.