Klavir u kafani „Vltava”

Jednog leta, negde sredinom sedamdesetih, u izlogu kafane „Vltava” u kojoj je roštilj bio bolji od čeških specijaliteta, osvanuo je klavir. Izlog se otvarao „na šuber” tako da je klavir mogao da se vidi, a bogme i čuje, i u sali, i u prostranoj bašti.

Beogradski advokati i čuburska baraberija, dakle redovni kafanski gosti, nekoliko dana nisu mogli da dokuče šta je to Šole, manje poznat kao Sekula Šoškić, tadašnji upravnik „objekta”, namerio. A onda, beše baš u subotnje veče, pored pijanina se pojavila korpulentna dama ofarbane plave kose, s ogromnim grudima i nešto manjim stomakom, u dugačkoj svetlucavoj haljini bez rukava, s dubokim dekolteom i talasastim karnerima. Uz nju je bio neki čovečuljak odeven u frak.

Kako je na Čuburi oduvek bilo čudaka, to ni ona gospođa s mehom niti minijaturni kavaljer nisu pobudili neko veće interesovanje.

Odjednom, kafanom se razlegao zvuk klavira, a trenutak-dva kasnije i prodoran, ali pomalo izriban mecosopran. Oslonivši se desnicom na pijanino, dama je svojim moćnim glasom rasparala duvanski dim što je visio u prednjoj sali, izlozi su zazvečali, a vrapci prhnuli iz krošnja lipa u kafanskoj bašti, dok je mali rapsod raspomamljeno prebirao po dirkama.

Možda bi se neko od gostiju pobunio da muzički duo na repertoaru nije imao isključivo ruske romanse, na koje je Šole bio posebno osetljiv. Šaputalo se po Čuburi kako je zbog romansi i crvenoarmijskih koračnica četiri godine tucao kamen na Golom otoku... ili to beše Sveti Grgur? Ali, neko se ipak odvažio i ispod glasa mu rekao da su romanse ruske, a da je „Vltava” još češki nacionalni restoran, na šta mu je Šole maestralno replicirao tada bespogovornom istinom:

– Sve ti je to isto, moj burazeru!

Duet je nastupao celu sedmicu, a onda nestao. Toma kelner je, svejedno, i dalje gostima zaračunavao „muzički dinar” sve dok ga Šole nije uhvatio i po kazni prebacio u „Malu Vltavu”.

Tih sedamdesetih rado je pojio Voju Dinića, zvanog Kokoška, bludnog sina armijskog đenerala koji je doprineo očevoj prevremenoj penziji jer je, trešten pijan budzašto, prodao pola ergele novosadskog konjičkog puka. Taj Voja je odležao mesec-dva, pa su ga tiho najurili iz vojske jer je otac uspeo da namiri svu štetu.

Sredinom osamdesetih godina, posle gotovo dve decenije prenemaganja sa češkim specijalitetima, u „Tri grozda” su se dosetili da ih izbrišu iz jelovnika. Samo deceniju docnije kafana je, posle agresije na stari „Orač”, primila i osoblje, i inventar, i goste, i recepture tog čuvenog beogradskog „roštilj-gartena”.

„Vltava” je u međuvremenu nestala iz gradskog zemljopisa, a na njenom mestu danas se šepuri bakalnica.