Клавир у кафани „Влтава”

Једног лета, негде средином седамдесетих, у излогу кафане „Влтава” у којој је роштиљ био бољи од чешких специјалитета, освануо је клавир. Излог се отварао „на шубер” тако да је клавир могао да се види, а богме и чује, и у сали, и у пространој башти.

Београдски адвокати и чубурска бараберија, дакле редовни кафански гости, неколико дана нису могли да докуче шта је то Шоле, мање познат као Секула Шошкић, тадашњи управник „објекта”, намерио. А онда, беше баш у суботње вече, поред пијанина се појавила корпулентна дама офарбане плаве косе, с огромним грудима и нешто мањим стомаком, у дугачкој светлуцавој хаљини без рукава, с дубоким деколтеом и таласастим карнерима. Уз њу је био неки човечуљак одевен у фрак.

Како је на Чубури одувек било чудака, то ни она госпођа с мехом нити минијатурни каваљер нису побудили неко веће интересовање.

Одједном, кафаном се разлегао звук клавира, а тренутак-два касније и продоран, али помало изрибан мецосопран. Ослонивши се десницом на пијанино, дама је својим моћним гласом распарала дувански дим што је висио у предњој сали, излози су зазвечали, а врапци прхнули из крошња липа у кафанској башти, док је мали рапсод распомамљено пребирао по диркама.

Можда би се неко од гостију побунио да музички дуо на репертоару није имао искључиво руске романсе, на које је Шоле био посебно осетљив. Шапутало се по Чубури како је због романси и црвеноармијских корачница четири године туцао камен на Голом отоку... или то беше Свети Гргур? Али, неко се ипак одважио и испод гласа му рекао да су романсе руске, а да је „Влтава” још чешки национални ресторан, на шта му је Шоле маестрално реплицирао тада беспоговорном истином:

– Све ти је то исто, мој буразеру!

Дует је наступао целу седмицу, а онда нестао. Тома келнер је, свеједно, и даље гостима зарачунавао „музички динар” све док га Шоле није ухватио и по казни пребацио у „Малу Влтаву”.

Тих седамдесетих радо је појио Воју Динића, званог Кокошка, блудног сина армијског ђенерала који је допринео очевој превременој пензији јер је, трештен пијан будзашто, продао пола ергеле новосадског коњичког пука. Тај Воја је одлежао месец-два, па су га тихо најурили из војске јер је отац успео да намири сву штету.

Средином осамдесетих година, после готово две деценије пренемагања са чешким специјалитетима, у „Три грозда” су се досетили да их избришу из јеловника. Само деценију доцније кафана је, после агресије на стари „Орач”, примила и особље, и инвентар, и госте, и рецептуре тог чувеног београдског „роштиљ-гартена”.

„Влтава” је у међувремену нестала из градског земљописа, а на њеном месту данас се шепури бакалница.