Starmalo dete
Ono često rano uči da bude pažljivo, obzirno, odgovorno. Ono razume, ćuti, brine… Stručnjaci upozoravaju da je to ideal roditeljskog narcizma, a ucenjivačka ljubav se svodi na kontrolu i dresuru
Starmalo dete se u savremenoj kulturi često slavi kao dokaz naprednosti, izuzetnosti, emocionalne inteligencije. Dete koje je „zrelo za svoje godine” postaje ideal savremenog roditeljstva. Možemo slobodno odmah reći – ideal roditeljskog narcizma. Dete i zrelost ne idu zajedno. Zrelo dete je oksimoron i to samo po sebi treba nešto da znači.
Iz psihoanalitičke perspektive starmalost gledamo kao hiperadaptaciju na nepovoljne okolnosti i svako starmalo dete zapravo nosi jednu vrstu lažnog sebe.
Sputana spontanost
Donald Vinikot je pisao o lažnoj sopstvenosti, strukturi ličnosti koja nastaje kada dete nema dovoljno sigurnog prostora da izrazi svoju spontanost. Kada okruženje ne može da primi i nosi detetove potrebe, osećanja i zavisnost, dete se prilagođava. Ono postaje ono što se od njega očekuje. Spolja funkcionalno, razumno, često i uspešno. Iznutra, odvojeno od sopstvenog iskustva. Dakle, ono ne sme biti ono što jeste, ono mora biti ono što se od njega očekuje. Starmalost ukazuje na ranu i prisilnu adaptaciju deteta na zahteve sredine.
Alis Miler je ovaj fenomen opisivala kroz pojam „nadarenog deteta”. Ne nadarenog u kognitivnom smislu, već deteta koje je izuzetno vešto u prepoznavanju emocionalnih potreba roditelja. Takva deca vrlo rano uče da budu pažljiva, obzirna, odgovorna. Ona razumeju, ćute, brinu. Nagrada za to odricanje od sebe jeste ljubav, ali ljubav koja je uslovna. Dete je viđeno i prihvaćeno samo onda kada ne smeta.
Da se razumemo, svaka ljubav je uslovna. Mit je da će nas iko voleti bezuslovno. Međutim, postoji ucenjivačka ljubav koja kroz kontrolu diktira šta se sme i šta se ne sme. To zapravo uopšte i nije ljubav, to je kontrola i dresura. Ali deci je neophodno da veruju da ih roditelj voli i uradiće sve da dobiju i mrvice ljubavi, pa ako to znači da treba da odustanu od sebe, uradiće i to.
Starmalost logično, dakle, nije zrelost. Zrelost podrazumeva unutrašnju integraciju i sposobnost regresije, one kreativne koja dozvoljava igru i spontanost. Starmalost podrazumeva kontrolu. Dete koje je stalno dobro, razumno i samostalno zapravo uopšte nije jako, nego je saterano u ćošak. To je dete koje mnogo trpi i koje ne sme da se raspadne i padne roditelju u naručje da ga ovaj uteši. Ono zna da nema prostora za haos, zavisnost ili grešku.
Džon Bolbi i kasnija istraživanja privrženosti dodatno osvetljavaju ovu dinamiku. Deca koja rano uče da su njihove potrebe previše često razvijaju izbegavajuće obrasce vezivanja. Ona uče da se ne oslanjaju, da ne traže, da ne očekuju. U odraslom dobu to se manifestuje kroz emocionalnu distancu, teškoće u intimnim odnosima i duboko ukorenjeno uverenje da je bliskost opasna.
Klinička i istraživačka literatura dosledno pokazuju da se kod osoba koje su bile hiperadaptirana deca statistički češće javljaju anksiozni poremećaji, depresija, distimija, teškoće u formiranju stabilnog identiteta, kao i psihosomatski simptomi. U partnerskim odnosima često se ponavljaju obrasci kvaziljubavi, emocionalne hladnoće ili preopterećujuće odgovornosti za drugog.
Ko su normopati
Kristofer Bolas je opisao je normopatiju koja se savršeno poklapa s hiperadaptiranošću. Normopati su osobe koje deluju sasvim prilagođeno i funkcionalno. Ali iza te normalnosti često se krije praznina, odsustvo unutrašnje živosti i gubitak kontakta sa sopstvenim željama. Normopatija je često krajnji ishod starmalosti.
Posebno mesto u ovoj dinamici zauzima roditeljski narcizam. Roditelj koji kroz dete pokušava da realizuje sopstvene neostvarene ambicije ne vidi dete kao osobu, već kao produžetak sebe. „Ljubav” postaje zavisna od uspeha, ponašanja, postignuća. Poruka koju dete prima je jasna od najranijeg uzrasta – voljen si ako ispunjavaš.
Takav odnos ne šteti samo detetu. On stvara patološki sistem u kojem niko ne dobija ono što traži. Dete gubi sebe, roditelj nikada ne dobija ispunjenje. Odrastanje u ovakvoj atmosferi predstavlja oblik tihog maltretiranja, često društveno nagrađenog i hvaljenog.
Deca kojima su ukrali detinjstvo uglavnom ne mogu da izdrže pritisak hiperadaptiranog bivstvovanja zauvek. U nekom trenutku to najčešće pukne. I tada se javi simptom. U terapijskom procesu, hiperadaptirane osobe neretko moraju da prođu kroz fazu prividnog „drugog ekstrema”. Regresiju, bes, odbijanje zahteva, povlačenje iz odnosa. To uzdrmava ceo njih porodični sistem, ali je neophodan korak oslobađanja, pokušaj da se povrati ono što nikada nije bilo dozvoljeno.
Starmalost nije dar koji treba negovati. Volela bih da što više roditelja ovo pročita i razume. Starmalost je signal da je dete prerano odraslo. A dete koje mora da se odrekne sebe da bi bilo voljeno, kasnije često ne zna kako da živi bez simptoma. Pitanje, zato, nije koliko je dete zrelo i nadareno, već da li ima dozvolu da bude dete. I to bi svakom roditelju trebalo da bude negde na vrhu liste prioriteta.
