Стармало дете
Оно често рано учи да буде пажљиво, обзирно, одговорно. Оно разуме, ћути, брине… Стручњаци упозоравају да је то идеал родитељског нарцизма, а уцењивачка љубав се своди на контролу и дресуру
Стармало дете се у савременој култури често слави као доказ напредности, изузетности, емоционалне интелигенције. Дете које је „зрело за своје године” постаје идеал савременог родитељства. Можемо слободно одмах рећи – идеал родитељског нарцизма. Дете и зрелост не иду заједно. Зрело дете је оксиморон и то само по себи треба нешто да значи.
Из психоаналитичке перспективе стармалост гледамо као хиперадаптацију на неповољне околности и свако стармало дете заправо носи једну врсту лажног себе.
Спутана спонтаност
Доналд Виникот је писао о лажној сопствености, структури личности која настаје када дете нема довољно сигурног простора да изрази своју спонтаност. Када окружење не може да прими и носи дететове потребе, осећања и зависност, дете се прилагођава. Оно постаје оно што се од њега очекује. Споља функционално, разумно, често и успешно. Изнутра, одвојено од сопственог искуства. Дакле, оно не сме бити оно што јесте, оно мора бити оно што се од њега очекује. Стармалост указује на рану и присилну адаптацију детета на захтеве средине.
Алис Милер је овај феномен описивала кроз појам „надареног детета”. Не надареног у когнитивном смислу, већ детета које је изузетно вешто у препознавању емоционалних потреба родитеља. Таква деца врло рано уче да буду пажљива, обзирна, одговорна. Она разумеју, ћуте, брину. Награда за то одрицање од себе јесте љубав, али љубав која је условна. Дете је виђено и прихваћено само онда када не смета.
Да се разумемо, свака љубав је условна. Мит је да ће нас ико волети безусловно. Међутим, постоји уцењивачка љубав која кроз контролу диктира шта се сме и шта се не сме. То заправо уопште и није љубав, то је контрола и дресура. Али деци је неопходно да верују да их родитељ воли и урадиће све да добију и мрвице љубави, па ако то значи да треба да одустану од себе, урадиће и то.
Стармалост логично, дакле, није зрелост. Зрелост подразумева унутрашњу интеграцију и способност регресије, оне креативне која дозвољава игру и спонтаност. Стармалост подразумева контролу. Дете које је стално добро, разумно и самостално заправо уопште није јако, него је сатерано у ћошак. То је дете које много трпи и које не сме да се распадне и падне родитељу у наручје да га овај утеши. Оно зна да нема простора за хаос, зависност или грешку.
Џон Болби и каснија истраживања привржености додатно осветљавају ову динамику. Деца која рано уче да су њихове потребе превише често развијају избегавајуће обрасце везивања. Она уче да се не ослањају, да не траже, да не очекују. У одраслом добу то се манифестује кроз емоционалну дистанцу, тешкоће у интимним односима и дубоко укорењено уверење да је блискост опасна.
Клиничка и истраживачка литература доследно показују да се код особа које су биле хиперадаптирана деца статистички чешће јављају анксиозни поремећаји, депресија, дистимија, тешкоће у формирању стабилног идентитета, као и психосоматски симптоми. У партнерским односима често се понављају обрасци квазиљубави, емоционалне хладноће или преоптерећујуће одговорности за другог.
Ко су нормопати
Кристофер Болас је описао је нормопатију која се савршено поклапа с хиперадаптираношћу. Нормопати су особе које делују сасвим прилагођено и функционално. Али иза те нормалности често се крије празнина, одсуство унутрашње живости и губитак контакта са сопственим жељама. Нормопатија је често крајњи исход стармалости.
Посебно место у овој динамици заузима родитељски нарцизам. Родитељ који кроз дете покушава да реализује сопствене неостварене амбиције не види дете као особу, већ као продужетак себе. „Љубав” постаје зависна од успеха, понашања, постигнућа. Порука коју дете прима је јасна од најранијег узраста – вољен си ако испуњаваш.
Такав однос не штети само детету. Он ствара патолошки систем у којем нико не добија оно што тражи. Дете губи себе, родитељ никада не добија испуњење. Одрастање у оваквој атмосфери представља облик тихог малтретирања, често друштвено награђеног и хваљеног.
Деца којима су украли детињство углавном не могу да издрже притисак хиперадаптираног бивствовања заувек. У неком тренутку то најчешће пукне. И тада се јави симптом. У терапијском процесу, хиперадаптиране особе неретко морају да прођу кроз фазу привидног „другог екстрема”. Регресију, бес, одбијање захтева, повлачење из односа. То уздрмава цео њих породични систем, али је неопходан корак ослобађања, покушај да се поврати оно што никада није било дозвољено.
Стармалост није дар који треба неговати. Волела бих да што више родитеља ово прочита и разуме. Стармалост је сигнал да је дете прерано одрасло. А дете које мора да се одрекне себе да би било вољено, касније често не зна како да живи без симптома. Питање, зато, није колико је дете зрело и надарено, већ да ли има дозволу да буде дете. И то би сваком родитељу требало да буде негде на врху листе приоритета.
