Priča jedne venčanice

Devetog januara se navršilo 125 godina od rođenja kraljice Marije Karađorđević — žene koja nije rođena kao Srpkinja, ali je to postala izborom, delom i srcem. U narodnom sećanju ostala je kao „narodna kraljica”, ne zbog titule koju je nosila, već zbog načina na koji ju je živela — skromno i među ljudima.

Punih 20. godina Aleksandar Petarić, modni kreator iz Valjeva, tragao je za podacima o njoj.  Kruna tog dugogodišnjeg istraživanja jeste verna rekonstrukcija venčanice kraljice Marije koja nije samo predmet visoke mode već i simbol jednog istorijskog trenutka, jedne ljubavi i jednog novog početka. Nastala na osnovu retkih fotografija i zapisa venčanica ne govori o raskoši, već o meri. Upravo onoj meri koja je krasila i samu kraljicu — otmenu, ali nenametljivu. Bio je to, po Petarićevim rečima, čin poštovanja prema ženi koja je umela da spoji dostojanstvo dvora i skromnost običnog života.

Prvu fotografiju kraljice Marije Aleksandar je video kao desetogodišnji dečak. Godine 2005, tada gimnazijalac, pročitao je u novinama vest da su pronađeni lični predmeti kraljice — zlatna dijadema, faberžeov ram, sablja kralja Aleksandra — i da su izloženi u Zadužbini kralja Petra I na Oplencu.

– Otac me je odvezao da to vidim. Tada sam kupio knjigu „Marija Karađorđević, kraljica majka”. To su bila prva konkretnija saznanja vezana za nju na osnovu kojih sam shvatio o kakvoj ličnosti je reč, priča nam Petarić, koji se iako po obrazovanju lingvista, zahvaljujući izuzetnom krojačkom talentu ipak opredelio za „iglu i konac”.

– Sve to život režira, kaže kroz osmeh. – Moj uzor bila je valjevska modna dizajnerka Svetlana Vujić Eneta. Od nje sam mnogo naučio. Sestrina haljina za maturu prva je za koju sam uradio dekoraciju sa svarovski kristalima. Bio je to šok kada su je videli i dan danas kažu da je ta haljina nešto najlepše što sam uradio. Dva meseca kasnije, 2015. godine otvoren je salon.

Kreativni rad u modi i dizajnu Petarić je prirodno upleo sa svojim interesovanjem za život i delo kraljice Marije, o kojoj je, kako kaže, malo pisano, a još manje poznato.

– Prve informacije o našoj kraljici sam skupljao družeći se sa istoričarima i našim porodičnim prijateljima koji su pamtili priče svojih baka i deka. Kasnije su, zahvaljujući internetu, podaci postali dostupniji, naročito preko rumunskih izvora. Prijatelji iz Rumunije pomogli su mi da dođem do literature koja se vremenom pojavljivala“, otkriva on.

Marija Minjon

Put ga je vodio i do Rogaške Slatine, u kompleks „Anin dvor“ kolekcionara Nanija Poljaneca, u kojem se čuva jedna od najvećih privatnih zbirki predmeta vezanih za dinastiju Karađorđević. Posetio je i zavičaj kraljice Marije.

– Rođena je 1900. godine u saksonskom gradiću Gote, kao druga kćerka, a treće dete u braku rumunskog princa Ferdinanda i princeze Marije. Nadimak Minjon dobila je, kako se pretpostavlja, po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre porođaja. Školovala se u Hilfild školi u Engleskoj, namenjenoj deci engleske kraljevske porodice.

Kao praunuka kraljice Viktorije i unuka ruske kneginje Marije, sestre cara Aleksandra II, od koje je nasledila izuzetnu lepotu, važila je za jednu od najpoželjnijih udavača svog doba. Petarić posebno ističe njene nestvarno plave oči.

Iako je kao devojka govorila da se nikada neće udati, sve se promenilo nakon susreta sa kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem. U dvorcu Peleš, na Karpatima, trećeg dana Božića 1922. godine, na njen dvadeset drugi rođendan, objavljena je veridba. Osim rumunskog, buduća mlada tečno je govorila engleski, nemački i francuski jezik, a po udaji je naučila je i srpski.

Venčanje je obavljeno u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

– Marija je na venčanje stigla u staklenoj kočiji sa svojim ocem. Na pitanje sveštenika pristaje li na brak – na srpskom je odgovorila – da, hoću.

Kada su izlazili iz crkve počela je kiša. Zanimljiv je naslov iz tadašnjih novina – blago nevesti kajoj pokisne veo. Direktor svadbenog ceremonijala bio je Branislav Nušić, a Beograd je, prvi put posle Velikog rata, imao razlog za veliku radost, priča nam Aleksandar priznajući da se ne seća posle koliko godina je došao na ideju da uradi rekonstrukciju venčanice.

–Svadbeni kostim je bio izuzetno složen za izradu, od više materijala i boja. Na internetu sam našao članak iz 1922. godine u magazinu „Vog” u kome je do najsitnijih detalja dat opis.

Opisujući haljinu na čijoj izradi je radio godinu i po dana Aleksandar nam skreće pažnju da je šlep bio dug šest metara i na njemu izvezen grb Rumunije i Srbije, što je manje poznato. Nosila je smaragdnu ogrlicu. Na pojasu je bilo utkano 400 dijamanata. Imala je dug veo i zlatni venac na glavi sa koga su se spuštale zlatne niti - rumunski običaj koji simbolizuje zrake sunca u smislu da ima lepih trenutaka u životu. Na vencu zelena mirta, belih mirisnih cvetova.

– Originalna venčanica je izrađena u Rumuniji. Ni jedna njena haljina, koliko ja znam nije sačuvana. Izradio sam od kristala nakit po uzoru na originale, ogrlice od smaragda i dijamanata i dijademu sa kojom je najviše pozirala, kaže ovaj mladi čovek od „hiljadu” zanata.

– Naša kraljica Marija bila je izuzetno skromna, ali kada je u pitanju njena venčana haljina ja u šali kažem da to pored njene majke Marije nije moglo da prođe da izgleda svedeno, navodi Petarić dok nabraja gde je sve bio izložen svadbeni komplet.

– Prva izložba je bila na Oplencu povodom 60 godine od smrti kraljice Marije. Sledeće godine takođe na Oplencu ali povodom 100 godina od  venčanja. Tu je venčanica stajala uz njenu dijademu i sablju kralja Aleksandra. Iza venčanice u pozadina ćilim iz Saborne crkve na kome su stajali kada su se venčavali.

Treća u valjevskom Muzeju. Tada sam predstavio još dva kostima pored venčanice, nakit i mnogobrojne fotografije koje sam sakupio. Vrlo brzo su me zvali iz Banskeog dvora u Banjaluci. U međuvremenu sam uradio rekonstrukciju kostima krljaice Marije koju je nosila na krunisanju njenih roditelja. Takođe i nekih broševa, odrena. Najpoznatiji, koga je Kartije izradio, je bio poklon kralja Aleksandra – dvoglavi orao u dijamantima. Imala je čuveni orden Karađorđeve zvezde koju su Francuzi izradili u brilijantima i rubinima.

Marija je kraljevsku titulu dobila udajom za Aleksandra Karađorđevića, ali joj život nije bio bajka. Atentat u Marseju, 1934. godine, okončao je jedan od najskladnijih brakova na evropskim dvorovima tog vremena. Kraljica Marija je u 34. godini postala udovica i preuzela brigu o maloletnim sinovima Petru, Tomislavu i Andreju. Dostojanstveno je nosila svoju bol, posvetivši se humanitarnom radu.

Aleksandar podseća i na reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića:„U kraljici Mariji narod je našao ono za čim je žudeo, idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, dostojanstvenu kraljicu, vrednu domaćicu”.

Humanost trajno opredeljenje.

Hroničari kažu da je prosto neverovatno koliko je dobrih dela ostalo iza kraljice Marije, ali su, nažalost, gotovo sva zaboravljena!

– Bila je potpuno svesna da je došla u zemlju koja je skoro izašla iz teškog rata, pa se trudila da svojim primerom pokaže kako je bolje da umesto skupih poklona svi koji mogu ulažu u humanitarne svrhe. Organizovala je humanitarne balove, obilazila škole, bolnice, obdaništa, poklanjala je novac dobrotvornim udruženjima, osnivala dobrotvorne fondove.

Njena udovička apanaža iznosila je šest miliona dinara godišnje, ali kraljica je odlučila da koristi do jedne četvrtine tog iznosa. Preostalih 4,5 miliona usmeravala je u dobrotvorne svrhe. Ličnim sredstvima pomogla je zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju. Pomogla je izgradnju umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić. Ginekološko-akušarska klinika Medicinskog fakulteta u Beogradu, takođe izgrađena zahvaljujući kraljici Mariji.

Bila je u Londonu na lečenju kada je počeo Drugi svetski rat, iako je kasnije bio zabranjen povratak u svoju zemlju, konfiskovana imovina, kraljica je neumorno do kraja svog života slala pomoć našem narodu širom sveta u čemu se zapravo i vidi njena najveća veličina”, podsetio je Aleksandar.

Dve operacije i reumatizam učinili su da poslednju godinu života provede vezana za postelju.

U Srbiji su je obožavali, a onda je, lišena prava na imovinu i državljanstvo, preminula daleko od zemlje koju je pomagala i volela, u snu 22. juna 1961. godine u svom stanu u londonskom kvartu Čelzi.

– Marta 2013. godine zemni ostaci kraljice Marije preneti su u Srbiju, a 26. maja sahranjena je na Oplencu. Često odlazim i svaki put joj donesem na grob ljiljane.

U svojim memoarima kralj Petar pisao je da joj je ljiljan bio omiljeni cvet.

– Ni posle 125 godina, trag koji je ostavila nije izbledeo. Jer kraljica Marija nije vladala nad narodom — već je, tiho i uporno, bila uz njega, zaključuje Aleksandar.

Marija K. Đorđević

Dok je rat besneo, u logore širom Evrope u koje je bilo internirano više od 200.000 naših ljudi nedeljno je, preko Komiteta Crvenog krsta upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, hrane, šinjela i kompletne preobuke. Kako Nemci ne bi otkrili ko je pravi pošiljalac, kraljica je na pakete stavljala Marija K. Đorđević, ali su zarobljenici, naravno, znali od koga im stiže pomoć.

Zato ne čudi što su neki smatral da: „kraljica Marija zaslužuje poštovanje ravno svetici”.

Volela automobile

Kraljica Marija vozila je automobil u vreme kada je u celoj zemlji bilo svega nekoliko žena vozača. Svojim umetničkim sklonostima i kreativnosti puštala je na volju vajajući i slikajući.

Rehabilitovana

Odlukom Višeg suda u Beogradu 14. aprila 2014. godine kraljica Marija Karađorđević je rehabilitovana, a ukaz iz 1947. godine kojim joj je oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina, proglašen je ništavnim u delu koji se odnosi na nju.