Прича једне венчанице
Верна реконструкција свадбеног костима, који представља симбол једног времена, једне љубави и новог почетка, круна је две деценије дугог трагања Александра Петарића за подацима о животу владарке, коју је народ назвао мајком
Деветог јануара се навршило 125 година од рођења краљице Марије Карађорђевић — жене која није рођена као Српкиња, али је то постала избором, делом и срцем. У народном сећању остала је као „народна краљица”, не због титуле коју је носила, већ због начина на који ју је живела — скромно и међу људима.
Пуних 20. година Александар Петарић, модни креатор из Ваљева, трагао је за подацима о њој. Круна тог дугогодишњег истраживања јесте верна реконструкција венчанице краљице Марије која није само предмет високе моде већ и симбол једног историјског тренутка, једне љубави и једног новог почетка. Настала на основу ретких фотографија и записа венчаница не говори о раскоши, већ о мери. Управо оној мери која је красила и саму краљицу — отмену, али ненаметљиву. Био је то, по Петарићевим речима, чин поштовања према жени која је умела да споји достојанство двора и скромност обичног живота.
Прву фотографију краљице Марије Александар је видео као десетогодишњи дечак. Године 2005, тада гимназијалац, прочитао је у новинама вест да су пронађени лични предмети краљице — златна дијадема, фабержеов рам, сабља краља Александра — и да су изложени у Задужбини краља Петра I на Опленцу.
– Отац ме је одвезао да то видим. Тада сам купио књигу „Марија Карађорђевић, краљица мајка”. То су била прва конкретнија сазнања везана за њу на основу којих сам схватио о каквој личности је реч, прича нам Петарић, који се иако по образовању лингвиста, захваљујући изузетном кројачком таленту ипак определио за „иглу и конац”.
– Све то живот режира, каже кроз осмех. – Мој узор била је ваљевска модна дизајнерка Светлана Вујић Енета. Од ње сам много научио. Сестрина хаљина за матуру прва је за коју сам урадио декорацију са сваровски кристалима. Био је то шок када су је видели и дан данас кажу да је та хаљина нешто најлепше што сам урадио. Два месеца касније, 2015. године отворен је салон.
Креативни рад у моди и дизајну Петарић је природно уплео са својим интересовањем за живот и дело краљице Марије, о којој је, како каже, мало писано, а још мање познато.
– Прве информације о нашој краљици сам скупљао дружећи се са историчарима и нашим породичним пријатељима који су памтили приче својих бака и дека. Касније су, захваљујући интернету, подаци постали доступнији, нарочито преко румунских извора. Пријатељи из Румуније помогли су ми да дођем до литературе која се временом појављивала“, открива он.
Марија Мињон
Пут га је водио и до Рогашке Слатине, у комплекс „Анин двор“ колекционара Нанија Пољанеца, у којем се чува једна од највећих приватних збирки предмета везаних за династију Карађорђевић. Посетио је и завичај краљице Марије.
– Рођена је 1900. године у саксонском градићу Готе, као друга кћерка, а треће дете у браку румунског принца Фердинанда и принцезе Марије. Надимак Мињон добила је, како се претпоставља, по називу опере коју је њена мајка гледала непосредно пре порођаја. Школовала се у Хилфилд школи у Енглеској, намењеној деци енглеске краљевске породице.
Као праунука краљице Викторије и унука руске кнегиње Марије, сестре цара Александра II, од које је наследила изузетну лепоту, важила је за једну од најпожељнијих удавача свог доба. Петарић посебно истиче њене нестварно плаве очи.
Иако је као девојка говорила да се никада неће удати, све се променило након сусрета са краљем Александром I Карађорђевићем. У дворцу Пелеш, на Карпатима, трећег дана Божића 1922. године, на њен двадесет други рођендан, објављена је веридба. Осим румунског, будућа млада течно је говорила енглески, немачки и француски језик, а по удаји је научила је и српски.
Венчање је обављено у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду, по православном обреду.
– Марија је на венчање стигла у стакленој кочији са својим оцем. На питање свештеника пристаје ли на брак – на српском је одговорила – да, хоћу.
Када су излазили из цркве почела је киша. Занимљив је наслов из тадашњих новина – благо невести кајој покисне вео. Директор свадбеног церемонијала био је Бранислав Нушић, а Београд је, први пут после Великог рата, имао разлог за велику радост, прича нам Александар признајући да се не сећа после колико година је дошао на идеју да уради реконструкцију венчанице.
–Свадбени костим је био изузетно сложен за израду, од више материјала и боја. На интернету сам нашао чланак из 1922. године у магазину „Вог” у коме је до најситнијих детаља дат опис.
Описујући хаљину на чијој изради је радио годину и по дана Александар нам скреће пажњу да је шлеп био дуг шест метара и на њему извезен грб Румуније и Србије, што је мање познато. Носила је смарагдну огрлицу. На појасу је било уткано 400 дијаманата. Имала је дуг вео и златни венац на глави са кога су се спуштале златне нити - румунски обичај који симболизује зраке сунца у смислу да има лепих тренутака у животу. На венцу зелена мирта, белих мирисних цветова.
– Оригинална венчаница је израђена у Румунији. Ни једна њена хаљина, колико ја знам није сачувана. Израдио сам од кристала накит по узору на оригинале, огрлице од смарагда и дијаманата и дијадему са којом је највише позирала, каже овај млади човек од „хиљаду” заната.
– Наша краљица Марија била је изузетно скромна, али када је у питању њена венчана хаљина ја у шали кажем да то поред њене мајке Марије није могло да прође да изгледа сведено, наводи Петарић док набраја где је све био изложен свадбени комплет.
– Прва изложба је била на Опленцу поводом 60 године од смрти краљице Марије. Следеће године такође на Опленцу али поводом 100 година од венчања. Ту је венчаница стајала уз њену дијадему и сабљу краља Александра. Иза венчанице у позадина ћилим из Саборне цркве на коме су стајали када су се венчавали.
Трећа у ваљевском Музеју. Тада сам представио још два костима поред венчанице, накит и многобројне фотографије које сам сакупио. Врло брзо су ме звали из Банскеог двора у Бањалуци. У међувремену сам урадио реконструкцију костима крљаице Марије коју је носила на крунисању њених родитеља. Такође и неких брошева, одрена. Најпознатији, кога је Картије израдио, је био поклон краља Александра – двоглави орао у дијамантима. Имала је чувени орден Карађорђеве звезде коју су Французи израдили у брилијантима и рубинима.
Марија је краљевску титулу добила удајом за Александра Карађорђевића, али јој живот није био бајка. Атентат у Марсеју, 1934. године, окончао је један од најскладнијих бракова на европским дворовима тог времена. Краљица Марија је у 34. години постала удовица и преузела бригу о малолетним синовима Петру, Томиславу и Андреју. Достојанствено је носила своју бол, посветивши се хуманитарном раду.
Александар подсећа и на речи Светог Владике Николаја Велимировића:„У краљици Марији народ је нашао оно за чим је жудео, идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, достојанствену краљицу, вредну домаћицу”.
Хуманост трајно опредељење.
Хроничари кажу да је просто невероватно колико је добрих дела остало иза краљице Марије, али су, нажалост, готово сва заборављена!
– Била је потпуно свесна да је дошла у земљу која је скоро изашла из тешког рата, па се трудила да својим примером покаже како је боље да уместо скупих поклона сви који могу улажу у хуманитарне сврхе. Организовала је хуманитарне балове, обилазила школе, болнице, обданишта, поклањала је новац добротворним удружењима, оснивала добротворне фондове.
Њена удовичка апанажа износила је шест милиона динара годишње, али краљица је одлучила да користи до једне четвртине тог износа. Преосталих 4,5 милиона усмеравала је у добротворне сврхе. Личним средствима помогла је зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију. Помогла је изградњу уметничког павиљона Цвијета Зузорић. Гинеколошко-акушарска клиника Медицинског факултета у Београду, такође изграђена захваљујући краљици Марији.
Била је у Лондону на лечењу када је почео Други светски рат, иако је касније био забрањен повратак у своју земљу, конфискована имовина, краљица је неуморно до краја свог живота слала помоћ нашем народу широм света у чему се заправо и види њена највећа величина”, подсетио је Александар.
Две операције и реуматизам учинили су да последњу годину живота проведе везана за постељу.
У Србији су је обожавали, а онда је, лишена права на имовину и држављанство, преминула далеко од земље коју је помагала и волела, у сну 22. јуна 1961. године у свом стану у лондонском кварту Челзи.
– Марта 2013. године земни остаци краљице Марије пренети су у Србију, а 26. маја сахрањена је на Опленцу. Често одлазим и сваки пут јој донесем на гроб љиљане.
У својим мемоарима краљ Петар писао је да јој је љиљан био омиљени цвет.
– Ни после 125 година, траг који је оставила није избледео. Јер краљица Марија није владала над народом — већ је, тихо и упорно, била уз њега, закључује Александар.
Марија К. Ђорђевић
Док је рат беснео, у логоре широм Европе у које је било интернирано више од 200.000 наших људи недељно је, преко Комитета Црвеног крста упућено је око 7,5 милиона килограма пошиљки, хране, шињела и комплетне преобуке. Како Немци не би открили ко је прави пошиљалац, краљица је на пакете стављала Марија К. Ђорђевић, али су заробљеници, наравно, знали од кога им стиже помоћ.
Зато не чуди што су неки сматрал да: „краљица Марија заслужује поштовање равно светици”.
Волела аутомобиле
Краљица Марија возила је аутомобил у време када је у целој земљи било свега неколико жена возача. Својим уметничким склоностима и креативности пуштала је на вољу вајајући и сликајући.
Рехабилитована
Одлуком Вишег суда у Београду 14. априла 2014. године краљица Марија Карађорђевић је рехабилитована, а указ из 1947. године којим јој је одузето држављанство и конфискована имовина, проглашен је ништавним у делу који се односи на њу.
