Tuga uz šampanjac

Novogodišnji praznici sve više izgledaju božanstveno. Ukrašeni trgovi i ulice, veseli ljudi, planovi za „novi početak”, skupi i luksuzni novogodišnji turizam postaju mnogima standard sreće i uspeha u životu. Takmiče se gradovi, takmiče se i ljudi – čija je novogodišnja čarolija bila blistavija, čije slika s „Instagrama” su lepše… Ipak, za mnoge koji su sami, nezadovoljni, puni unutrašnjih ili konflikata s drugima, praznici otvaraju prostor koji je ume da bude prilično neprijatan.

Psihoanalitički gledano, ovi trenuci predstavljaju više od proslave, oni funkcionišu kao rituali prelaska, kao liminalni periodi između starog i novog, trenuci kada nesvesno dolazi u kontakt s našom svesnom realnošću.

U antropologiji Arnold van Genep i Viktor Tarner opisali su „ritual prelaska” kao proces s tri faze: odvajanje, međuprostor i uključenje. Novogodišnji praznici odražavaju ovu dinamiku, i to ne samo kulturno, već i psihički: kao unutrašnji prelazak između starog i novog, između dosadašnjeg i mogućeg identiteta. Ove antropološke pojave izrazi su naših najdubljih fantazija, konflikata i mehanizama odbrane, te organizacije unutrašnjih iskustava.

Niste loši zato što ste sami

Odvajanje označava prestanak starog statusa – distancu od svakodnevnog života i rutine. Ovo je trenutak kada nesvesni konflikti izlaze na površinu jer stari obrasci više ne funkcionišu.

Međuprostor je faza liminalnosti, „nešto između”. Ovaj period otvara prostor za fantazije i introspektivne procese. Mehanizmi odbrane, poput projekcije, pripisuju unutrašnja osećanja i vrednosti na spoljašnji svet.

Zamislimo, recimo, jednu Mariju koja gleda novogodišnje slike prijatelja s Tajlanda ili Islanda, dok ona sedi sama kod kuće, raskinula je s momkom, i nema nikog bliskog pored sebe za praznike. Ona može nesvesno pripisati drugima „sve dobro” i idealizovati tuđe iskustvo, dok sebe može doživeti kao sasvim bezvrednu i jadnu. Upravo ovde dolazi do osećaja očaja i zavisti – „svet je dobar” a ona „loša”. Liminalni period praznika omogućava da ove fantazije i mehanizmi postanu svesni, i da se kroz introspektivni rad premoste.

Ali, to je prilika i za novo uključenje. Čovek baš u ovom prazničnom periodu može da uspostavi realniji odnos prema sebi i spoljašnjem svetu i pronađe novu strukturu unutrašnje stabilnosti.

U našem individualističkom i takmičarskom vremenu, čovek lako sklizne u očaj, zavist i depresivnost. Međutim, ne mora biti tako.

Možemo sebi dozvoliti da budemo tužni, svesni, u kontaktu sa svojim neprijatnim osećanjima i da iz njih nešto naučimo. Niko nas ni ne tera da se izlažemo socijalnim mrežama, koje nam daju do znanja da nismo dovoljni. Knjiga je u tim periodima mnogo bolji drug. I to ne knjiga samopomoći, nego neki dobar roman. Da se uživimo i proživimo s protagonistom romana njegove muke i avanture. Tu ima duše, dok na društvenim mrežama i u knjigama samopomoći ima mnogo više pritisaka.

Novogodišnja zaklinjanja da ćemo od prvog dana januara nešto raditi bolje, drugačije, takozvane rezolucije kao simbolički novi početak, često su izrazi ove unutrašnje napetosti.

Na površini deluju kao praktična obećanja: vežbaću više, hraniti se bolje, čitati češće. No, psihoanalitički, njihova funkcija nije primarno u ispunjenju planova, već u simboličkom izrazu želje za transformacijom. Rezolucije omogućavaju unutrašnjem svetu da artikuliše očekivanja od novog identiteta, ali i da prizna nesvesne fantazije o „novom listu”. Ako su svesno osmišljene, mogu podstaći introspektivnu refleksiju i stvarnu promenu; ako su površne, ostaju prazna obećanja, što često vodi do osećaja neuspeha i frustracije.

Biti sam za praznike može da se doživi i kao poziv za reorganizaciju. Praznici, ako se njima svesno pristupi, postaju prilika da se simbolički „popravi” odnos prema sebi i svom unutrašnjem svetu, ali i odnos sa drugima, kako je to Melani Klajn opisala u konceptu reparacije.

Pravi početak

Bitno je, doduše, naglasiti da iako najveći broj ljudi može svoje snage da usmeri na introspektivni rad, najugroženiji pojedinci, prilično anksiozni, depresivni i ranjivi, ipak bi trebalo da potraže pomoć ako se osećaju da je tenzija neizdrživa.

Na kraju, smisao praznika nije u euforiji, već u susretu sopstvenih želja, nostalgija i fantazija sa lošim i dobrim objektima u nama. Rezolucije i rituali nisu puka formalnost. Oni su način da se simbolički prevaziđu stari obrasci i otvori prostor za novo. Praznici nas podsećaju da je pravi „novi početak” uvek unutrašnji, kontinuirani proces susreta sa sobom.