Туга уз шампањац
Новогодишњи празници све више изгледају божанствено. Украшени тргови и улице, весели људи, планови за „нови почетак”, скупи и луксузни новогодишњи туризам постају многима стандард среће и успеха у животу. Такмиче се градови, такмиче се и људи – чија је новогодишња чаролија била блиставија, чије слика с „Инстаграма” су лепше… Ипак, за многе који су сами, незадовољни, пуни унутрашњих или конфликата с другима, празници отварају простор који је уме да буде прилично непријатан.
Психоаналитички гледано, ови тренуци представљају више од прославе, они функционишу као ритуали преласка, као лиминални периоди између старог и новог, тренуци када несвесно долази у контакт с нашом свесном реалношћу.
У антропологији Арнолд ван Генеп и Виктор Тарнер описали су „ритуал преласка” као процес с три фазе: одвајање, међупростор и укључење. Новогодишњи празници одражавају ову динамику, и то не само културно, већ и психички: као унутрашњи прелазак између старог и новог, између досадашњег и могућег идентитета. Ове антрополошке појаве изрази су наших најдубљих фантазија, конфликата и механизама одбране, те организације унутрашњих искустава.
Нисте лоши зато што сте сами
Одвајање означава престанак старог статуса – дистанцу од свакодневног живота и рутине. Ово је тренутак када несвесни конфликти излазе на површину јер стари обрасци више не функционишу.
Међупростор је фаза лиминалности, „нешто између”. Овај период отвара простор за фантазије и интроспективне процесе. Механизми одбране, попут пројекције, приписују унутрашња осећања и вредности на спољашњи свет.
Замислимо, рецимо, једну Марију која гледа новогодишње слике пријатеља с Тајланда или Исланда, док она седи сама код куће, раскинула је с момком, и нема никог блиског поред себе за празнике. Она може несвесно приписати другима „све добро” и идеализовати туђе искуство, док себе може доживети као сасвим безвредну и јадну. Управо овде долази до осећаја очаја и зависти – „свет је добар” а она „лоша”. Лиминални период празника омогућава да ове фантазије и механизми постану свесни, и да се кроз интроспективни рад премосте.
Али, то је прилика и за ново укључење. Човек баш у овом празничном периоду може да успостави реалнији однос према себи и спољашњем свету и пронађе нову структуру унутрашње стабилности.
У нашем индивидуалистичком и такмичарском времену, човек лако склизне у очај, завист и депресивност. Међутим, не мора бити тако.
Можемо себи дозволити да будемо тужни, свесни, у контакту са својим непријатним осећањима и да из њих нешто научимо. Нико нас ни не тера да се излажемо социјалним мрежама, које нам дају до знања да нисмо довољни. Књига је у тим периодима много бољи друг. И то не књига самопомоћи, него неки добар роман. Да се уживимо и проживимо с протагонистом романа његове муке и авантуре. Ту има душе, док на друштвеним мрежама и у књигама самопомоћи има много више притисака.
Новогодишња заклињања да ћемо од првог дана јануара нешто радити боље, другачије, такозване резолуције као симболички нови почетак, често су изрази ове унутрашње напетости.
На површини делују као практична обећања: вежбаћу више, хранити се боље, читати чешће. Но, психоаналитички, њихова функција није примарно у испуњењу планова, већ у симболичком изразу жеље за трансформацијом. Резолуције омогућавају унутрашњем свету да артикулише очекивања од новог идентитета, али и да призна несвесне фантазије о „новом листу”. Ако су свесно осмишљене, могу подстаћи интроспективну рефлексију и стварну промену; ако су површне, остају празна обећања, што често води до осећаја неуспеха и фрустрације.
Бити сам за празнике може да се доживи и као позив за реорганизацију. Празници, ако се њима свесно приступи, постају прилика да се симболички „поправи” однос према себи и свом унутрашњем свету, али и однос са другима, како је то Мелани Клајн описала у концепту репарације.
Прави почетак
Битно је, додуше, нагласити да иако највећи број људи може своје снаге да усмери на интроспективни рад, најугроженији појединци, прилично анксиозни, депресивни и рањиви, ипак би требало да потраже помоћ ако се осећају да је тензија неиздржива.
На крају, смисао празника није у еуфорији, већ у сусрету сопствених жеља, носталгија и фантазија са лошим и добрим објектима у нама. Резолуције и ритуали нису пука формалност. Они су начин да се симболички превазиђу стари обрасци и отвори простор за ново. Празници нас подсећају да је прави „нови почетак” увек унутрашњи, континуирани процес сусрета са собом.
