Čiji si ti, mali
Ovo je samo naizgled pitanje: to je posredna konstatacija detetu da je nečije, da to uvek mora imati na umu, ali i podsećanje da je malo ne samo po uzrastu, nego i pred nesagledivim nebom. Kroz naznaku identiteta očekuje se i iskazivanje porekla
Svako od nas je nečije dete. Svako ima roditelja svog. Sve tako do Tvorca. To je jedna od prvih odrednica u identifikaciji, i jedna od prvih stavki u sagledavanju identiteta čoveka. Niko nije sam od sebe. Svakome je neko život udahnuo. I svakog je neko za ruku uzeo, na noge podigao, u život poveo.
Čovek je stvoren da i sam bude stvaralac. A on to može biti samo na temelju tvorevine. Stvoren je da duhovno uzrasta, i da bude saradnik Božji. Čoveku je dato da bude čuvar tvorevine, i na tvorevini da stvara.
Nevidljive niti među ljudima
Nakon što čovek stvori delo svoje, ono nastavlja da živi samostalan život. Ali se uvek zna čije je to delo. Kada zakonodavac donese i objavi zakon, nakon što stupi na snagu, on nastavlja samostalan život – ljudi su dužni da se ponašaju po njegovim normama. Pritom uvek se zna čiji je to zakon. Tako je i sa svim drugim pravnim aktima. Bio sam direktor i upravnik, akte koje sam u tom svojstvu potpisivao, otišli su od mene i nastavili da samostalno žive.
Umetnici stvaraju dela koja ljudi prihvataju i kao izraz svoje duše, s kojima se identifikuju. Takva dela imaju svoj život nezavisno od svojih stvaralaca: knjiga od pisca, slika od slikara, pesma od pevača, film od reditelja i glumaca... Ali se uvek zna čije je to delo.
Nekada čovek nastoji da se odrekne dela svog, ne želi da ponese odgovornost za njega. Ali, to ne poništava činjenicu postojanja.
Dok sam stasavao u zavičaju, u Rađevini, kada na putevima i sokacima vidim da mi u susret ide nepoznati čovek ili neko ko mene ne prepoznaje, znao sam unapred šta će me upitati: „Čiji si ti, mali?”
S te četiri kratke reči, i on sam mnogo više kaže od tog kratkog pitanja, ali i očekuje isto tako sadržajan odgovor. Posredno mi kazuje da sam nečiji i da to uvek moram imati na umu, ali i naglašava, bez uvrede, da sam mali, ne samo po uzrastu, nego i pred nesagledivim nebom. A očekuje naznaku identiteta da kroz poreklo iskažem.
Biva, iz nekog razloga, da se dete odrekne roditelja ili da se roditelji odreknu deteta. Ali, ni to ne poništava činjenicu roditeljstva. To samo svedoči ko kako postupa i daje meru čovečnosti. U poučnoj biblijskoj priči, bludni sin od oca uzima deo imanja i troši ga na raspusni život, a kad je sve potrošio, pokajao se i vratio ocu. Otac ga radosno prima, uz reči: „Ovaj sin moj beše mrtav i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.”
Nije roditeljstvo što i očinstvo; niti je isto biti od nekoga rođen i biti nečiji sin.
Svi ljudi su povezani nevidljivim nitima; svi su istog porekla i iste krvi. Apostol Pavle kaže da je Bog „stvorio od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome, i postavio je napred određena vremena i međe njihova boravljenja”. Samim tim, ali i po životu u ovome svetu, ljudi su upućeni jedni na druge.
Upućeni smo prvo na tvorca svoga, a potom na bližnje svoje. Otuda i ove dve najveće Božje zapovesti: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, svim umom svojom i svom snagom svojom.” i „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.”
Nisu svi deca Božija
U narodu se često može čuti da smo „svi mi deca Božija”. Na takve izjave Sveti vladika Nikolaj, u pismu od 11. februara 1950. godine upućenom jednom vladici, a povodom sinodske poslanice za Božić, piše započinjući rečima: „Sledujući svetim Ocima…” A onda, u nastavku, između ostalog, kazuje: „Ali, recite, sme li Sveti sinod da greši u tumačenju Jevanđelja narodu? Ja sam često imao prilike da popravljam svoje sveštenike kada su govorili narodu: Bog je Otac sviju ljudi! – Nije tako. Bog je Tvorac sviju ljudi. A Bog je Otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Božjega i u sinovstvo. ʼKoji se god odriče Sina, taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i Oca. Svi su ljudi stvorenja Božja i potencijalno sinovi Božiji. Ali istinski su sinovi Božiji oni koji ga primiše i kojima se dade vlast da se nazovu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi... nego od Boga.ʼ Ova razlika između hrišćana i nehrišćana tj. između rođenih i stvorenih mora se naročito isticati u naše vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake, snižujući planinu u doline, a ne dižući doline u visinu planine”.
Čovek sam svoju ličnost i svoj lik oblikuje: ili je sin ili je stvor.
Zato bi svako trebalo da se zapita: Čiji si ti, mali?
