Чији си ти, мали
Ово је само наизглед питање: то је посредна констатација детету да је нечије, да то увек мора имати на уму, али и подсећање да је мало не само по узрасту, него и пред несагледивим небом. Кроз назнаку идентитета очекује се и исказивање порекла
Свако од нас је нечије дете. Свако има родитеља свог. Све тако до Творца. То је једна од првих одредница у идентификацији, и једна од првих ставки у сагледавању идентитета човека. Нико није сам од себе. Свакоме је неко живот удахнуо. И сваког је неко за руку узео, на ноге подигао, у живот повео.
Човек је створен да и сам буде стваралац. А он то може бити само на темељу творевине. Створен је да духовно узраста, и да буде сарадник Божји. Човеку је дато да буде чувар творевине, и на творевини да ствара.
Невидљиве нити међу људима
Након што човек створи дело своје, оно наставља да живи самосталан живот. Али се увек зна чије је то дело. Када законодавац донесе и објави закон, након што ступи на снагу, он наставља самосталан живот – људи су дужни да се понашају по његовим нормама. Притом увек се зна чији је то закон. Тако је и са свим другим правним актима. Био сам директор и управник, акте које сам у том својству потписивао, отишли су од мене и наставили да самостално живе.
Уметници стварају дела која људи прихватају и као израз своје душе, с којима се идентификују. Таква дела имају свој живот независно од својих стваралаца: књига од писца, слика од сликара, песма од певача, филм од редитеља и глумаца... Али се увек зна чије је то дело.
Некада човек настоји да се одрекне дела свог, не жели да понесе одговорност за њега. Али, то не поништава чињеницу постојања.
Док сам стасавао у завичају, у Рађевини, када на путевима и сокацима видим да ми у сусрет иде непознати човек или неко ко мене не препознаје, знао сам унапред шта ће ме упитати: „Чији си ти, мали?”
С те четири кратке речи, и он сам много више каже од тог кратког питања, али и очекује исто тако садржајан одговор. Посредно ми казује да сам нечији и да то увек морам имати на уму, али и наглашава, без увреде, да сам мали, не само по узрасту, него и пред несагледивим небом. А очекује назнаку идентитета да кроз порекло искажем.
Бива, из неког разлога, да се дете одрекне родитеља или да се родитељи одрекну детета. Али, ни то не поништава чињеницу родитељства. То само сведочи ко како поступа и даје меру човечности. У поучној библијској причи, блудни син од оца узима део имања и троши га на распусни живот, а кад је све потрошио, покајао се и вратио оцу. Отац га радосно прима, уз речи: „Овај син мој беше мртав и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.”
Није родитељство што и очинство; нити је исто бити од некога рођен и бити нечији син.
Сви људи су повезани невидљивим нитима; сви су истог порекла и исте крви. Апостол Павле каже да је Бог „створио од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напред одређена времена и међе њихова борављења”. Самим тим, али и по животу у овоме свету, људи су упућени једни на друге.
Упућени смо прво на творца свога, а потом на ближње своје. Отуда и ове две највеће Божје заповести: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својом и свом снагом својом.” и „Љуби ближњега својега као самога себе.”
Нису сви деца Божија
У народу се често може чути да смо „сви ми деца Божија”. На такве изјаве Свети владика Николај, у писму од 11. фебруара 1950. године упућеном једном владици, а поводом синодске посланице за Божић, пише започињући речима: „Следујући светим Оцима…” А онда, у наставку, између осталог, казује: „Али, реците, сме ли Свети синод да греши у тумачењу Јеванђеља народу? Ја сам често имао прилике да поправљам своје свештенике када су говорили народу: Бог је Отац свију људи! – Није тако. Бог је Творац свију људи. А Бог је Отац само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. ʼКоји се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца. Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божији. Али истински су синови Божији они који га примише и којима се даде власт да се назову синови Божији, који верују у име Његово, који се не родише од крви... него од Бога.ʼ Ова разлика између хришћана и нехришћана тј. између рођених и створених мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а не дижући долине у висину планине”.
Човек сам своју личност и свој лик обликује: или је син или је створ.
Зато би свако требало да се запита: Чији си ти, мали?
