U 104. godini korača uz pomoć dva štapa

Pomoću dva drvena štapa, uz čašicu rakije, pored cveća koje sadi i neguje, Nevenka Grujić, devojački Mihajlović iz potkozarskog sela Gradina kod Prijedora, gazi svoj drugi životni vek. Ona je najstarija u celom kraju. Sada je u 104. godini. Rođena je 21. aprila 1921. godine.

„Sećam se poslednjih stotinu leta, ono resto, to ne pamtim, bila sam mala,” priča Nevenka.

Njeno zdravlje je solidno.

„Zadovoljna sam”, kaže, „šta bih drugo mogla reći i na šta se požaliti, posle stotinu godina, koliko hodam ovom kozarskom zemljom. Danas mladi pobolevaju i umiru, zato moj polomljen kuk u devedesetoj, nije vredan pomena”.

Zrnce sreće tražila i u nesreći

Naravno da smo je pitali šta je njen recept za dugovečnost.

„Ne znam. Nema tu recepta. Takvom me je Bog stvorio i dugi vek mi podario. Nikada meni nije bilo dobro, ali sam u nesreći tražila zrnce sreće i njega raspirivala, njemu se radovala i divila.”

Na njenim prvim životnim stranicama duboko su ucrtani likovi dede Stojka i pradede Mije, koji je poživeo stotinu godina.

„Dugovečnost sam od pradede nasledila. On me i opismenio. Poklonio mi je crkvenu knjigu koja mi je poslužila umesto čitanke i bukvara. Iz nje sam naučila slova, reči i rečenice, opismenila se bez učitelja i bez škole,” priča Nevenka.

Udala se 1941. godine, za komšiju Slavka Grujića. Zajednički su krenuli u život verujući da će njihova ljubav biti dugovečna i srećna. U toj nadi, iščekivanju bračne sreće, zatutnjali su neprijateljski plotuni, oko Kozare se počeo stezati neprijateljski obruč, a sela našla u požaru rata. Slavko je uzeo pušku i otišao u borbu za slobodu, koju je poveo doktor Mladen Stojanović. Nevenka je pristupila SKOJ-u. Tako su se, posle nekoliko meseci, njihovi životni putevi zauvek razišli.

Dok je Nevenka vojevala na Kozari, njen Slavko se borio za oslobođenje Banjaluke. U avgustu 1942. godine, tokom nemačkog i ustaškog obruča, do nje je dospela vest da je poginuo. Nekoliko meseci kasnije rodila je njihovog sina Čedu, kog je podizala i čuvala. Odlučila je da se više ne udaje.

Kada je Kozara oslobođena, vratila se kući i zajedno sa svekrvom, Slavkovom majkom i četiri njegove sestre, koje su bile u izbeglištvu, nastavila da podiže sina.

„Sve spaljeno i uništeno, niti gde leći niti šta jesti. Onda se pojavio moj otac Ilija i preuzeo brigu o meni i sinu,” priča Nevenka.

Ni u očevoj kući za nju više nije bilo lepo ni ugodno, kao pre udaje. Njen majka Mileva teško se razbolela, a sestra Jovanka vidala ratne rane. O tome periodu govori sa setom:

„Majka je umrla 1956, a otac 1974. godine. Preuzela sam teške, muške poslove. Obrađivala sam zemljište, orala, kopala, kosila i sabirala letinu, sekla drvo, uzgajala stoku, brinula o sestri i sinu”.

Čedo (83) sa suprugom Nevenkom, sinovima Predragom i Nenadom živi u Beogradu.

Jednom sedmično, pretežno sredom, Nevenka je prugom, peške, išla na pijacu u Omarsku i prodavala sir, kajmak, mleko, jaja… Sadila je i kalemila voćke, proizvodila rakiju, pekmez. „Nema kuće u Gradini”, priča dok je pažljivo slušaju sin, snaha i unuk, „kod koje nisam ukalemila jabuku, krušku, trešnju. To su”, kaže, „njeni spomenici koji rastu, cvetaju i rađaju.”

Ipak, cveće je njena najveća ljubav.

„Uvek sam ispred kuće sadila cveće. I sada to radim. Dok ono cveta i miriše, i ja sam živa i srećna. Cveće je moja duša,” priča Nevenka, pokazujući žute ruže koje svakog proleća bogato iscvetaju i traju sve do kasne jeseni, do prvog mraza i snega.

Izvezla čarape za doktora Mladena

O doktoru Mladenu Stojanoviću, čiji spomenik i sada dominira u centru Prijedora, priča:

„Dok sam bila članica Omladinskog pokreta na Kozari, razbolela sam se. Odveli su me doktoru u Odredu, koji me pregledao, dao tablete i ja sam se, posle nekoliko dana, sasvim oporavila. Iz zahvalnosti, oplela sam priglavke za doktora Mladena i poklonila mu.”