У 104. години корача уз помоћ два штапа

Помоћу два дрвена штапа, уз чашицу ракије, поред цвећа које сади и негује, Невенка Грујић, девојачки Михајловић из поткозарског села Градина код Приједора, гази свој други животни век. Она је најстарија у целом крају. Сада је у 104. години. Рођена је 21. априла 1921. године.

„Сећам се последњих стотину лета, оно ресто, то не памтим, била сам мала,” прича Невенка.

Њено здравље је солидно.

„Задовољна сам”, каже, „шта бих друго могла рећи и на шта се пожалити, после стотину година, колико ходам овом козарском земљом. Данас млади поболевају и умиру, зато мој поломљен кук у деведесетој, није вредан помена”.

Зрнце среће тражила и у несрећи

Наравно да смо је питали шта је њен рецепт за дуговечност.

„Не знам. Нема ту рецепта. Таквом ме је Бог створио и дуги век ми подарио. Никада мени није било добро, али сам у несрећи тражила зрнце среће и њега распиривала, њему се радовала и дивила.”

На њеним првим животним страницама дубоко су уцртани ликови деде Стојка и прадеде Мије, који је поживео стотину година.

„Дуговечност сам од прадеде наследила. Он ме и описменио. Поклонио ми је црквену књигу која ми је послужила уместо читанке и буквара. Из ње сам научила слова, речи и реченице, описменила се без учитеља и без школе,” прича Невенка.

Удала се 1941. године, за комшију Славка Грујића. Заједнички су кренули у живот верујући да ће њихова љубав бити дуговечна и срећна. У тој нади, ишчекивању брачне среће, затутњали су непријатељски плотуни, око Козаре се почео стезати непријатељски обруч, а села нашла у пожару рата. Славко је узео пушку и отишао у борбу за слободу, коју је повео доктор Младен Стојановић. Невенка је приступила СКОЈ-у. Тако су се, после неколико месеци, њихови животни путеви заувек разишли.

Док је Невенка војевала на Козари, њен Славко се борио за ослобођење Бањалуке. У августу 1942. године, током немачког и усташког обруча, до ње је доспела вест да је погинуо. Неколико месеци касније родила је њиховог сина Чеду, ког је подизала и чувала. Одлучила је да се више не удаје.

Када је Козара ослобођена, вратила се кући и заједно са свекрвом, Славковом мајком и четири његове сестре, које су биле у избеглиштву, наставила да подиже сина.

„Све спаљено и уништено, нити где лећи нити шта јести. Онда се појавио мој отац Илија и преузео бригу о мени и сину,” прича Невенка.

Ни у очевој кући за њу више није било лепо ни угодно, као пре удаје. Њен мајка Милева тешко се разболела, а сестра Јованка видала ратне ране. О томе периоду говори са сетом:

„Мајка је умрла 1956, а отац 1974. године. Преузела сам тешке, мушке послове. Обрађивала сам земљиште, орала, копала, косила и сабирала летину, секла дрво, узгајала стоку, бринула о сестри и сину”.

Чедо (83) са супругом Невенком, синовима Предрагом и Ненадом живи у Београду.

Једном седмично, претежно средом, Невенка је пругом, пешке, ишла на пијацу у Омарску и продавала сир, кајмак, млеко, јаја… Садила је и калемила воћке, производила ракију, пекмез. „Нема куће у Градини”, прича док је пажљиво слушају син, снаха и унук, „код које нисам укалемила јабуку, крушку, трешњу. То су”, каже, „њени споменици који расту, цветају и рађају.”

Ипак, цвеће је њена највећа љубав.

„Увек сам испред куће садила цвеће. И сада то радим. Док оно цвета и мирише, и ја сам жива и срећна. Цвеће је моја душа,” прича Невенка, показујући жуте руже које сваког пролећа богато исцветају и трају све до касне јесени, до првог мраза и снега.

Извезла чарапе за доктора Младена

О доктору Младену Стојановићу, чији споменик и сада доминира у центру Приједора, прича:

„Док сам била чланица Омладинског покрета на Козари, разболела сам се. Одвели су ме доктору у Одреду, који ме прегледао, дао таблете и ја сам се, после неколико дана, сасвим опоравила. Из захвалности, оплела сам приглавке за доктора Младена и поклонила му.”