Nije bilo lako izvući voz na vrh Šargana

Odavno blede sećanja na voz „ćiru” s uske pruge koja je pre više od pola veka ukinuta iz železničkog saobraćaja. Retki su i ljudi koji pamte ta vremena. Ali, mašinovođa 96-godišnji Božo Blagojević iz Užica koji je vozio i „ćirinu” lokomotivu „parnjaču”, nije zaboravio te dane. Štaviše, zbivanja iz radne karijere sačuvao je beleživši ih čitko u svoje dnevničke sveske.

S Božom smo ovih dana za „Magazin” razgovarali u njegovoj kući u užičkom naselju Carina, gde živi sa starijim sinom Milivojem. Starina je vitalan, očuvanog zdravlja, prošla vremena dobro pamti.

Kako su vozili „garavci”

Božova karijera mašinovođe bila je duga, od 1957. do 1984, tako da je za komandama voza doživljavao tehnološke promene na železnici: vozio je najpre „parnjaču”, zatim „dizelku”, pa električnu lokomotivu. Radni vek proveo je na zahtevnim brdskim prugama i u surovim vremenskim uslovima, a bez ijednog ozbiljnijeg incidenta.

– Kad sagledam ono što sam u poslu radio, bilo je prilične razlike između vožnji lokomotiva. „Dizelka” je bila teška oko 120 tona, električna 70 tona, a „parnjača” lakša od njih. Ali, ova najstarija bila je i najteža za vožnju: dok su u savremenim, uz ostalo, stolice za mašinovođu udobnije i komande dostupnije, u parnoj lokomotivi, stolica (da vozovođa sedne samo kad su pauze) toliko je udaljena od komandne table da sam uvek stajao dok sam vozio „ćiru” – kazuje stari mašinovođa.

Objašnjava i da su komande na „parnjači” bile regulator za napred i nazad, kočnica ručna kojom se upušta vazduh u cilindre i tako nastaje proces kočenja, sirena s piskom koja se povlačila rukom, a od nje nema bolje jer se čula na 10 kilometara udaljenosti...

– „Ćira” je vukao po desetak putničkih vagona, a do 30 teretnih. Vozio sam ga od Užica do Beograda osam sati. Putnički je išao 45 km/čas, teretni 30 km/čas. Dimio je prilično, ostajali smo uvek crni od dima, pa su nas zvali „garavci” – seća se on.

Pamti da mu je u vožnji „parnjače” po uskim prugama najzahtevnija bila „Šarganska osmica”. Ne samo uzbrdo, nego i nizbrdo:

– Nije lako bilo izvući voz na vrh Šargana, nekad smo i po dve lokomotive za to sastavljali, ali ni spustiti ga niz padine ove planine. Energiju je „ćiri” davala para koja se proizvodila u parnom kotlu, pritisak od 12 atmosfera vukao je voz. Ložači su stalno ložili ugalj, pamtim da se za vožnju od Užica do Beograda trošilo oko dve tone uglja. Uzbrdo uz Šargan loži se maksimalno, a nizbrdo samo održava temperatura. Kad su duge zime ili mokre šine nizbrdo sam kočio i kontraparom ako kočnice ne mogu da održe. Vrlo teško bilo je niz Šargan kad pada ledena kiša, tada lokomotiva proklizava. Na „ćiri” su bila i tri kočničara (sedeli u kućicama na vagonima) kraj ručnih kočnica koje okreću po potrebi. Kad nizbrdo treba dodatno kočenje, s tri piska im kao mašinovođa signaliziram da stežu te kočnice, što oni rade dok ja istovremeno dajem kontraparu.

Rođen je 1930. u užičkom selu Ponikovica, na bravarski zanat krenuo prvih poratnih godina. Po povratku iz vojske 1952. polagao je za ložača i u ovom zvanju radio pola godine. To je bio uslov da ide u školu za mašinovođe (jednogodišnju) koju je 1956. pohađao u Beogradu (pre toga odlazio na kurseve u Zagreb). Počeo je u jesen 1957. da vozi vozove: prvo je raspoređen na usku prugu od Čačka do Stalaća. Zatim stigao u svoje Užice da vozi „ćiru” uskom prugom od Užica do Višegrada, a povremeno i za Beograd. Pamti da je jedno vreme bio na ispomoći u Šidu, te u Nišu gde su ga odredili da u kraćem periodu vozi međunarodni voz Pariz–Atina na ovom delu kroz Jugoslaviju. Za komandama „parnjače” bio je do 1974, kada je ukinut uski kolosek i voz „ćira”. Prethodno osposobljavao se i za novije lokomotive: 1967. položio u školi u Beogradu za dizel vuču, a 1971. i za električnu vuču.

Seća se Božo mnogih dogodovština iz tog vremena, raznih opasnosti, nekoliko slučajeva kada je stena padala na prugu ispred voza... A on imao dovoljno sreće i znanja da je pravovremeno primeti i voz nekako zaustavi. Jednom mu je „parnjača” zbog toga iskočila iz šina, ali putnicima nije falila ni dlaka s glave. Te i slične pojedinosti, ne samo iz posla nego i iz svakodnevice, redovno je beležio u svoje sveske. „Cilj mi je bio da u ovim sveskama obeležim svoj životni put i iza sebe ostavim vredan pažnje dokument sadašnjim generacijama i onima koje će doći. Dok me pamćenje ne napusti, a starost je zakucala na moja vrata, uzeh da utiske sredim i unesem u ove sveske”, zapisao je nedavno.

Bio je, sticajem okolnosti, vozovođa poslednje kompozicije koja je (bez putnika) prošla uskom užičkom prugom nakon njenog ukidanja 1974. godine. – Po ukidanju saobraćaja na „ćirinoj” pruzi počelo je prikupljanje vagona da se iz užičkog kraja prebace u Sarajevo. Tako je jedan mašinovođa zakačio i poterao što više tih vagona, ali nedaleko od Užica uzbrdo u klisuri Đetinje zastao je kod nezgodnog tunela br. 21 i nije mogao dalje. Vratio se s celom kompozicijom unazad u grad. Rukovodioci su mi ponudili da preuzmem taj voz i pokušam da prođem. Rekao sam: „Može, ali da krenem iz Krčagova i uzmem zalet, pa da što brže prođem ravnijim delom kroz grad kako bih odatle lakše nastavio uzbrdo. Te da me niko ne zaustavlja do Šargana”. To je prihvaćeno, a on je uspeo da izvuče voz u Biosku i dalje kroz Kremna.

Bila je to poslednja kompozicija koja je prošla uskom prugom Užice–Višegrad.

Nastupilo je zatim vreme vozova na normalnom koloseku, a iskusni mašinovođa vozio je svuda, pa i „barskom prugom”. Pamti da je 28. maja 1976, kada je na otvaranje stigao i Tito, on vozio drugu kompoziciju koju je vukla „dizelka” desetak minuta iza „Plavog voza”(iz bezbednosnih razloga).

Posvetio se knjigama

U penziju je otišao 1984. Vičan pisanju, posvetio se i knjigama. Napisao je i objavio rodoslov svoje familije Blagojević (od dolaska predaka iz okoline Nikšića u užički kraj tokom 19. veka do danas) i drugu o rodoslovima familija Lunovog sela.

Sada kad u poznim godinama podvuče crtu ponosan je na svoj rad i profesiju koja je ljudima donosila dobro i bezbedan prevoz.

Vredelo je obnoviti usku prugu

Blagojević je srećan što je dočekao da nekadašnja uska pruga preko Šargana bude obnovljena u turističke svrhe. Ona jedna od najposećenijih atrakcija ovog kraja, dolaze da je vide ljubitelji muzejskih vozova iz celog sveta. Božo smatra da je vredelo sačuvati „ćirinu” tradiciju za nove generacije. Ali on, mada Užice i Mokra Gora nisu daleko, ipak nije išao da se vozi tom muzejsko-turističkom železnicom. Njegove pozne godine, kaže, nisu mu to dozvolile.