Није било лако извући воз на врх Шаргана

Одавно бледе сећања на воз „ћиру” с уске пруге која је пре више од пола века укинута из железничког саобраћаја. Ретки су и људи који памте та времена. Али, машиновођа 96-годишњи Божо Благојевић из Ужица који је возио и „ћирину” локомотиву „парњачу”, није заборавио те дане. Штавише, збивања из радне каријере сачувао је бележивши их читко у своје дневничке свеске.

С Божом смо ових дана за „Магазин” разговарали у његовој кући у ужичком насељу Царина, где живи са старијим сином Миливојем. Старина је виталан, очуваног здравља, прошла времена добро памти.

Како су возили „гаравци”

Божова каријера машиновође била је дуга, од 1957. до 1984, тако да је за командама воза доживљавао технолошке промене на железници: возио је најпре „парњачу”, затим „дизелку”, па електричну локомотиву. Радни век провео је на захтевним брдским пругама и у суровим временским условима, а без иједног озбиљнијег инцидента.

– Кад сагледам оно што сам у послу радио, било је приличне разлике између вожњи локомотива. „Дизелка” је била тешка око 120 тона, електрична 70 тона, а „парњача” лакша од њих. Али, ова најстарија била је и најтежа за вожњу: док су у савременим, уз остало, столице за машиновођу удобније и команде доступније, у парној локомотиви, столица (да возовођа седне само кад су паузе) толико је удаљена од командне табле да сам увек стајао док сам возио „ћиру” – казује стари машиновођа.

Објашњава и да су команде на „парњачи” биле регулатор за напред и назад, кочница ручна којом се упушта ваздух у цилиндре и тако настаје процес кочења, сирена с писком која се повлачила руком, а од ње нема боље јер се чула на 10 километара удаљености...

– „Ћира” је вукао по десетак путничких вагона, а до 30 теретних. Возио сам га од Ужица до Београда осам сати. Путнички је ишао 45 км/час, теретни 30 км/час. Димио је прилично, остајали смо увек црни од дима, па су нас звали „гаравци” – сећа се он.

Памти да му је у вожњи „парњаче” по уским пругама најзахтевнија била „Шарганска осмица”. Не само узбрдо, него и низбрдо:

– Није лако било извући воз на врх Шаргана, некад смо и по две локомотиве за то састављали, али ни спустити га низ падине ове планине. Енергију је „ћири” давала пара која се производила у парном котлу, притисак од 12 атмосфера вукао је воз. Ложачи су стално ложили угаљ, памтим да се за вожњу од Ужица до Београда трошило око две тоне угља. Узбрдо уз Шарган ложи се максимално, а низбрдо само одржава температура. Кад су дуге зиме или мокре шине низбрдо сам кочио и контрапаром ако кочнице не могу да одрже. Врло тешко било је низ Шарган кад пада ледена киша, тада локомотива проклизава. На „ћири” су била и три кочничара (седели у кућицама на вагонима) крај ручних кочница које окрећу по потреби. Кад низбрдо треба додатно кочење, с три писка им као машиновођа сигнализирам да стежу те кочнице, што они раде док ја истовремено дајем контрапару.

Рођен је 1930. у ужичком селу Пониковица, на браварски занат кренуо првих поратних година. По повратку из војске 1952. полагао је за ложача и у овом звању радио пола године. То је био услов да иде у школу за машиновође (једногодишњу) коју је 1956. похађао у Београду (пре тога одлазио на курсеве у Загреб). Почео је у јесен 1957. да вози возове: прво је распоређен на уску пругу од Чачка до Сталаћа. Затим стигао у своје Ужице да вози „ћиру” уском пругом од Ужица до Вишеграда, а повремено и за Београд. Памти да је једно време био на испомоћи у Шиду, те у Нишу где су га одредили да у краћем периоду вози међународни воз Париз–Атина на овом делу кроз Југославију. За командама „парњаче” био је до 1974, када је укинут уски колосек и воз „ћира”. Претходно оспособљавао се и за новије локомотиве: 1967. положио у школи у Београду за дизел вучу, а 1971. и за електричну вучу.

Сећа се Божо многих догодовштина из тог времена, разних опасности, неколико случајева када је стена падала на пругу испред воза... А он имао довољно среће и знања да је правовремено примети и воз некако заустави. Једном му је „парњача” због тога искочила из шина, али путницима није фалила ни длака с главе. Те и сличне појединости, не само из посла него и из свакодневице, редовно је бележио у своје свеске. „Циљ ми је био да у овим свескама обележим свој животни пут и иза себе оставим вредан пажње документ садашњим генерацијама и онима које ће доћи. Док ме памћење не напусти, а старост је закуцала на моја врата, узех да утиске средим и унесем у ове свеске”, записао је недавно.

Био је, стицајем околности, возовођа последње композиције која је (без путника) прошла уском ужичком пругом након њеног укидања 1974. године. – По укидању саобраћаја на „ћириној” прузи почело је прикупљање вагона да се из ужичког краја пребаце у Сарајево. Тако је један машиновођа закачио и потерао што више тих вагона, али недалеко од Ужица узбрдо у клисури Ђетиње застао је код незгодног тунела бр. 21 и није могао даље. Вратио се с целом композицијом уназад у град. Руководиоци су ми понудили да преузмем тај воз и покушам да прођем. Рекао сам: „Може, али да кренем из Крчагова и узмем залет, па да што брже прођем равнијим делом кроз град како бих одатле лакше наставио узбрдо. Те да ме нико не зауставља до Шаргана”. То је прихваћено, а он је успео да извуче воз у Биоску и даље кроз Кремна.

Била је то последња композиција која је прошла уском пругом Ужице–Вишеград.

Наступило је затим време возова на нормалном колосеку, а искусни машиновођа возио је свуда, па и „барском пругом”. Памти да је 28. маја 1976, када је на отварање стигао и Тито, он возио другу композицију коју је вукла „дизелка” десетак минута иза „Плавог воза”(из безбедносних разлога).

Посветио се књигама

У пензију је отишао 1984. Вичан писању, посветио се и књигама. Написао је и објавио родослов своје фамилије Благојевић (од доласка предака из околине Никшића у ужички крај током 19. века до данас) и другу о родословима фамилија Луновог села.

Сада кад у позним годинама подвуче црту поносан је на свој рад и професију која је људима доносила добро и безбедан превоз.

Вредело је обновити уску пругу

Благојевић је срећан што је дочекао да некадашња уска пруга преко Шаргана буде обновљена у туристичке сврхе. Она једна од најпосећенијих атракција овог краја, долазе да је виде љубитељи музејских возова из целог света. Божо сматра да је вредело сачувати „ћирину” традицију за нове генерације. Али он, мада Ужице и Мокра Гора нису далеко, ипак није ишао да се вози том музејско-туристичком железницом. Његове позне године, каже, нису му то дозволиле.