Gospodin i majstor objektiva
I posle presude partizanskih komesara, nekadašnji urednik fotografije u našem listu Aca Simić, sa šeširom na glavi i foto-aparatom o ramenu, ostao je dosledan sebi
Kad je onomad Muzej grada Beograda u nekakvoj poštenoj zameni dobio staro zdanje Vojne akademije, da se proslavi svečano „useljenje”, napravljena je izložba slika iz kolekcije Ace Simića, urednika fotografije „Politike” između dva rata, koju je on za života zaveštao sugrađanima. Događaj je nazvan „Gradski nomad”, a posetilo ga je bar desetak hiljada ljudi: dolazili su radoznali, a odlazili zadivljeni. Kolekcija je bila i deo „praktične nastave” svim zaljubljenicima u fotografiju.
Većina tih Acinih fotografija „premijeru” je imala na stranicama „Politike”. Mnoštvo originala čuva se i danas u našoj foto-dokumentaciji.
Poznavaoci problematike izdvojili su odmah dve važne fotografije. Na prvoj je motociklista odeven u odelo uz obaveznu kravatu, s brčićima na licu i šeširom na glavi, koja objašnjava zašto je Aca i posle rata ostao gospodin Simić. Na drugoj su dvojica odevena u narodnu nošnju s opancima na nogama, gde uzdišu pred platnom nekog italijanskog renesansnog slikara, zato što tumači ogroman ponor koji razdvaja seljake od kulova. Ta druga fotografija snimljena je u Muzeju kneza Pavla, u današnjem zdanju Predsedništva Srbije.
Aca Simić je u „Politiku” došao 1923. godine, prekinuvši studije arhitekture i dizajna u Francuskoj, ali i s „Albanskom spomenicom” na grudima, što su tada bile valjda najbolje preporuke. Iz novina je otišao kad i svi zaposleni, aprila 1941, kada je Beograd zastenjao pod nemačkim čizmama, mada je još nekoliko meseci objavljivao fotografije u „Novom vremenu”, što je procenjeno kao „saradnja s okupatorom”, a sa sledstvenim posledicama. Tada, po oslobođenju zemlje, pred komisijom sastavljenom od kolega novinara i urednika, koje niko ništa nije pitao, i s nekolicinom komesara, koji su i presuđivali, drznuo se da objasni kako nije radio ni za Nemce, niti za Milana Nedića, već za hleb. Ali džaba. Ipak, iako najuren, nije uzapćen.
A šta su njegove kolege mislile o Aci – najbolje svedoči mnogo kasnije otkrivena tajna da ga je Vlada Ribnikar, bivši vlasnik „Politike”, uprkos drakonskoj presudi krišom zaposlio u Jugopresu, koji je upravo tih godina i pokrenuo. Kasnije se skrasio u „Borbi”, zvaničnom glasilu Socijalističkog saveza Jugoslavije.
Stanovao je u Kosmajskoj ulici, nadomak sinagoge Sukat Šalom, pa su ga žitelji Varoš-kapije tih gladnih godina ponekad viđali uparađenog, u odelu, podvezanog kravatom, sa šeširom na glavi i foto-aparatom o ramenu, kako vucara železničke pragove s tužnih ostataka pruge u pristaništu kako bi imao čime da podloži šporet ili da ogreje tek rođenu ćerkicu.
Otišao je 1971, ostavljajući muzeju i Beograđanima 404 fantastična prizora nestalog grada, a „Politici” hiljade trenutaka uhvaćenih u trenu i bogatu arhivu.
