Господин и мајстор објектива
И после пресуде партизанских комесара, некадашњи уредник фотографије у нашем листу Аца Симић, са шеширом на глави и фото-апаратом о рамену, остао је доследан себи
Кад је ономад Музеј града Београда у некаквој поштеној замени добио старо здање Војне академије, да се прослави свечано „усељење”, направљена је изложба слика из колекције Аце Симића, уредника фотографије „Политике” између два рата, коју је он за живота завештао суграђанима. Догађај је назван „Градски номад”, а посетило га је бар десетак хиљада људи: долазили су радознали, а одлазили задивљени. Колекција је била и део „практичне наставе” свим заљубљеницима у фотографију.
Већина тих Ациних фотографија „премијеру” је имала на страницама „Политике”. Мноштво оригинала чува се и данас у нашој фото-документацији.
Познаваоци проблематике издвојили су одмах две важне фотографије. На првој је мотоциклиста одевен у одело уз обавезну кравату, с брчићима на лицу и шеширом на глави, која објашњава зашто је Аца и после рата остао господин Симић. На другој су двојица одевена у народну ношњу с опанцима на ногама, где уздишу пред платном неког италијанског ренесансног сликара, зато што тумачи огроман понор који раздваја сељаке од кулова. Та друга фотографија снимљена је у Музеју кнеза Павла, у данашњем здању Председништва Србије.
Аца Симић је у „Политику” дошао 1923. године, прекинувши студије архитектуре и дизајна у Француској, али и с „Албанском споменицом” на грудима, што су тада биле ваљда најбоље препоруке. Из новина је отишао кад и сви запослени, априла 1941, када је Београд застењао под немачким чизмама, мада је још неколико месеци објављивао фотографије у „Новом времену”, што је процењено као „сарадња с окупатором”, а са следственим последицама. Тада, по ослобођењу земље, пред комисијом састављеном од колега новинара и уредника, које нико ништа није питао, и с неколицином комесара, који су и пресуђивали, дрзнуо се да објасни како није радио ни за Немце, нити за Милана Недића, већ за хлеб. Али џаба. Ипак, иако најурен, није узапћен.
А шта су његове колеге мислиле о Аци – најбоље сведочи много касније откривена тајна да га је Влада Рибникар, бивши власник „Политике”, упркос драконској пресуди кришом запослио у Југопресу, који је управо тих година и покренуо. Касније се скрасио у „Борби”, званичном гласилу Социјалистичког савеза Југославије.
Становао је у Космајској улици, надомак синагоге Сукат Шалом, па су га житељи Варош-капије тих гладних година понекад виђали упарађеног, у оделу, подвезаног краватом, са шеширом на глави и фото-апаратом о рамену, како вуцара железничке прагове с тужних остатака пруге у пристаништу како би имао чиме да подложи шпорет или да огреје тек рођену ћеркицу.
Отишао је 1971, остављајући музеју и Београђанима 404 фантастична призора несталог града, а „Политици” хиљаде тренутака ухваћених у трену и богату архиву.
