Zašto nam se čini da se svet raspada — i da li smo to mogli da predvidimo
Oslanjajući se na istraživanja dr Brajana Klasa, vanrednog profesora globalne politike na Univerzitetu Koledž London, mnogi imaju osećaj da se „razum svakodnevice” — ono što smo smatrali uređenim, stabilnim i predvidivim — raspada. Razloga za taj utisak ima mnogo: ratovi, klimatske krize, politička nestabilnost, ekonomske krize, brze promene tehnologije i brzi društveni potresi. Ali — prema Klasu — problem nije samo u sadržaju krize, već u samom načinu na koji je moderni svet ustrojen.
U svojoj analizi, Klas objašnjava da smo u prošlosti — primera radi, kao lovci–sakupljači — živeli u svetu koji je za pojedince bio često nepredvidiv i „haotičan” na lokalnom nivou, ali globalno je bio vrlo stabilan: promene su dolazile sporo, svet je bio „sporiji”. Danas je obrnuto — naše svakodnevice su predvidive i udobne (imamo tehnologiju, stabilnu infrastrukturu, ekonomsku predvidivost), ali globalni sistem — politika, ekonomija, ekologija, međunarodna trgovina — je izuzetno osetljiv i nestabilan.
Kompleksnost, međuzavisnost i efekat „pepeljuge”
Klas posmatra savremeni svet kao kompleksan sistem — ne skup nezavisnih delova, već međusobno povezanih tačaka čime svaka akcija, svaki šok, ima potencijal da dovede do lančane reakcije. U složenim sistemima, pišu strani mediji, nije dovoljno razumeti samo pojedine elemente — važno je razumeti i kako oni izgledaju u interakciji. Kao kada neki deo globalnog lanca — bilo politika, finansije, ekologija — „kikne”, efekat može da se raširi daleko šire nego što izgleda. Modeli i istoriske paradigme često padaju u jamu — ono što je važilo do juče ne mora važiti sutra. To objašnjava, na primer, nagle padove demokratija, velikih uticajnih režima ili iznenadne krize koje klasične prognoze nisu mogle da obuhvate.
Takav svet izložen je onome što se zove Događaj Crni labud — retkim, ali katastrofalnim i teško predvidivim događajima, koji zbog globalne međuzavisnosti urušavaju stečeno „sistemsko stanje”. Drugim rečima: današnji svet je, po Klasu, konstruisan tako da je duboko ranjiv. Nije reč o „lošem svetu” po prirodi, već o svetu čije suštinske karakteristike čine da kada nešto krene po zlu, efekat postaje globalan.
Zašto imamo osećaj da se svet raspada — čak i ako nije sve pogoršano
Psihološki i kognitivno, mi smo prilagođeni da vidimo promene i krize — mnogo brže nego spori rast ili postepene promene. Kada tenzije, ratovi, klimatske katastrofe ili ekonomske krize isplivaju na površinu, te krize dominiraju medijskim naslovima, javnim raspravama i kolektivnim osećanjima. To stvara utisak da je svet u slomu. Ali, kako ukazuje Klas, taj utisak ima i skrivenu osnovu: mi stvarno živimo u svetu gde su sistemi krhki, i svaki „mali šok” može da pokrene globalnu nestabilnost. Pored toga, ljudi vole da vide šablone, smislene uzorke, uzročno-posledične veze — jer to donosi sigurnost. Ali u svetu po Klasu — taj ugao gledanja je često obmanjujući: mnogi događaji nemaju „čistu” predvidivost, budućnost je otvorena, a „uzročno-posledično” razmišljanje može da nas navede na pogrešne zaključke.
Zato nam se čini da se svet raspada — ne samo zato što je situacija teška, već i zato što je globalna struktura sveta izuzetno osetljiva, a mi više nismo navikli da živimo u takvom, brzo menjajućem i složenom sistemu.
Da li smo to mogli predvideti — i šta nam nedostaje da bismo bili spremniji
Prema Klasu do izvesne mere, da. I čak više od toga: mogli smo znati da će svet postati ranjiviji i nestabilniji — jer su se pojavljivali znakovi, modeli i pretnje zbog kojih je „kutija s peskom”, po njegovoj metafori, postajalo sve viša i krtija. U svojoj knjizi on navodi da je globalna međuzavisnost — u političkom, ekonomskom, tehnološkom smislu — dovela do toga da su sistemi izloženi „lančanim rušenjima”. Krajnja poenta je da iako ne možemo predvideti tačno šta će se desiti, logika složenih sistema govori da je nestabilnost neizbežna — i da je samo pitanje kada. Međutim, ono što često nedostaje je svest o toj krhkosti. Generalni narativi, modelovanja, prognoze često podrazumevaju da je budućnost produžetak prošlosti i da će ono što je važilo do sad važiti i sutra. A Klas ipak upozorava da upravo taj pristup — linearni, siguran — može da nas dovede u opasnost, jer u stvarnosti sistemi reaguju nelinearno, neočekivano, često preko „efekta pepeljuge”.
Kako preživeti u svetu na ivici haosa
Prema Klasu treba da gradimo otporne i fleksibilne sisteme tako da kada šok stigne, sistem ne pukne kao staklo, već ima „zglobove i fleksibilnost”. Moramo da prihvatimo da ne možemo sve da predvidimo i da je nesigurnost neizbežna. Ali to ne znači nemoć već znači da treba biti spreman na više scenarija, da gradimo institucije i društva otporna na promene. Potrebna je kolektivna svest o međuzavisnosti i ranjivostima — da ljudi, organizacije i države ne gledaju samo u „svoj mikro-svet”, već imaju dugoročnu strategiju i solidarnost.
