Зашто нам се чини да се свет распада — и да ли смо то могли да предвидимо
Ослањајући се на истраживања др Брајана Класа, ванредног професора глобалне политике на Универзитету Колеџ Лондон, многи имају осећај да се „разум свакодневице” — оно што смо сматрали уређеним, стабилним и предвидивим — распада. Разлога за тај утисак има много: ратови, климатске кризе, политичка нестабилност, економске кризе, брзе промене технологије и брзи друштвени потреси. Али — према Класу — проблем није само у садржају кризе, већ у самом начину на који је модерни свет устројен.
У својој анализи, Клас објашњава да смо у прошлости — примера ради, као ловци–сакупљачи — живели у свету који је за појединце био често непредвидив и „хаотичан” на локалном нивоу, али глобално је био врло стабилан: промене су долазиле споро, свет је био „спорији”. Данас је обрнуто — наше свакодневице су предвидиве и удобне (имамо технологију, стабилну инфраструктуру, економску предвидивост), али глобални систем — политика, економија, екологија, међународна трговина — је изузетно осетљив и нестабилан.
Комплексност, међузависност и ефекат „пепељуге”
Клас посматра савремени свет као комплексан систем — не скуп независних делова, већ међусобно повезаних тачака чиме свака акција, сваки шок, има потенцијал да доведе до ланчане реакције. У сложеним системима, пишу страни медији, није довољно разумети само поједине елементе — важно је разумети и како они изгледају у интеракцији. Као када неки део глобалног ланца — било политика, финансије, екологија — „кикне”, ефекат може да се рашири далеко шире него што изгледа. Модели и историске парадигме често падају у јаму — оно што је важило до јуче не мора важити сутра. То објашњава, на пример, нагле падове демократија, великих утицајних режима или изненадне кризе које класичне прогнозе нису могле да обухвате.
Такав свет изложен је ономе што се зове Догађај Црни лабуд — ретким, али катастрофалним и тешко предвидивим догађајима, који због глобалне међузависности урушавају стечено „системско стање”. Другим речима: данашњи свет је, по Класу, конструисан тако да је дубоко рањив. Није реч о „лошем свету” по природи, већ о свету чије суштинске карактеристике чине да када нешто крене по злу, ефекат постаје глобалан.
Зашто имамо осећај да се свет распада — чак и ако није све погоршано
Психолошки и когнитивно, ми смо прилагођени да видимо промене и кризе — много брже него спори раст или постепене промене. Када тензије, ратови, климатске катастрофе или економске кризе испливају на површину, те кризе доминирају медијским насловима, јавним расправама и колективним осећањима. То ствара утисак да је свет у слому. Али, како указује Клас, тај утисак има и скривену основу: ми стварно живимо у свету где су системи крхки, и сваки „мали шок” може да покрене глобалну нестабилност. Поред тога, људи воле да виде шаблоне, смислене узорке, узрочно-последичне везе — јер то доноси сигурност. Али у свету по Класу — тај угао гледања је често обмањујући: многи догађаји немају „чисту” предвидивост, будућност је отворена, а „узрочно-последично” размишљање може да нас наведе на погрешне закључке.
Зато нам се чини да се свет распада — не само зато што је ситуација тешка, већ и зато што је глобална структура света изузетно осетљива, а ми више нисмо навикли да живимо у таквом, брзо мењајућем и сложеном систему.
Да ли смо то могли предвидети — и шта нам недостаје да бисмо били спремнији
Према Класу до извесне мере, да. И чак више од тога: могли смо знати да ће свет постати рањивији и нестабилнији — јер су се појављивали знакови, модели и претње због којих је „кутија с песком”, по његовој метафори, постајало све виша и кртија. У својој књизи он наводи да је глобална међузависност — у политичком, економском, технолошком смислу — довела до тога да су системи изложени „ланчаним рушењима”. Крајња поента је да иако не можемо предвидети тачно шта ће се десити, логика сложених система говори да је нестабилност неизбежна — и да је само питање када. Међутим, оно што често недостаје је свест о тој крхкости. Генерални наративи, моделовања, прогнозе често подразумевају да је будућност продужетак прошлости и да ће оно што је важило до сад важити и сутра. А Клас ипак упозорава да управо тај приступ — линеарни, сигуран — може да нас доведе у опасност, јер у стварности системи реагују нелинеарно, неочекивано, често преко „ефекта пепељуге”.
Како преживети у свету на ивици хаоса
Према Класу треба да градимо отпорне и флексибилне системе тако да када шок стигне, систем не пукне као стакло, већ има „зглобове и флексибилност”. Морамо да прихватимо да не можемо све да предвидимо и да је несигурност неизбежна. Али то не значи немоћ већ значи да треба бити спреман на више сценарија, да градимо институције и друштва отпорна на промене. Потребна је колективна свест о међузависности и рањивостима — да људи, организације и државе не гледају само у „свој микро-свет”, већ имају дугорочну стратегију и солидарност.
