Zlato koje ne bledi

Kada danas uđe u neku sportsku halu ili seoski dom kulture, gde se održavaju „Igre bez granica” ili „Liga malih šampiona”, Davora Štefaneka dočekaju osmesi. Deca mu prilaze da ga pozdrave, roditelji da mu se zahvale što je sport vratio u njihovo mesto.

Ipak, malo ko zna da je taj čovek, koji je podigao najsjajnije zlato u Riju 2016. godine, a danas je predsednik Sportskog saveza Srbije, kao dečak bio bolešljiv. Upravo zato njegova životna priča nije samo sportska, već i ljudska – svedočanstvo kako volja i aktivizam mogu da promene sudbinu.

Cela familija – rvači

– Kad sam imao petnaest godina, dobio sam epilepsiju. Pio sam lekove dvadeset godina. Imao sam operaciju oka, probleme sa stomakom, bilo je trenutaka kada sam mislio da neću više moći da se borim. Ali rvanje me je naučilo da ne odustajem. Više ne nosim naočare, izlečio sam se od epilepsije – kaže Štefanek dok kucka tri puta po radnom stolu u svom kabinetu u beogradskoj Knez Mihilovoj ulici.

Njegov put do olimpijskog trona počinje u Subotici. Sa svega četiri godine došao je u čuveni rvački klub Spartak, jedan od najtrofejnijih klubova u Evropi.

– Brat Danijel je već trenirao, a ja sam se samo igrao u sali. Kad sam krenuo u prvi razred, postalo je ozbiljnije – seća se naš sagovornik.

Spartak je, kako kaže, njegov drugi dom – mesto gde su stasali veliki šampioni, poput Sretena Damjanovića, Momira Petkovića i Refika Memiševića. U tom okruženju, rvanje je bilo sport za koji se živi.

– U Subotici imate generacije koje su u salu ulazile kao u hram. Tu se uči da se boriš, ali i da poštuješ protivnika, da ne tražiš izgovore – dodaje Štefanek, koji je rano pokazao da pripada toj školi.

Puno kurioziteta vezano je za njegovo ime. S osamnaest godina postao je najmlađi evropski šampion, a s devetnaest debitovao na Olimpijadi u Atini 2004. godine. U finalu Lige šampiona u Novosibirsku pojačao je beogradski Partizan da bi mu pomogao da postane prva domaća ekipa s titulom evropskog prvaka. Jedini je u istoriji srpskog rvanja koji je u isto vreme nosio i svetsku i olimpijsku titulu, a 2017. godine proglašen je za najboljeg rvača na svetu.

– To je kao da u fudbalu dobijete Zlatnu loptu – kaže s osmehom.

Ali ni to nije sve, kada je već postao funkcioner, ili kako on više voli da kaže sportski radnik, oprobao se na još jednom velikom takmičenju i osvojio srebro na svetskom šampionatu u Budimpešti 2018. godine.

Rvanje je deo njegove porodične priče. Otac Damir mu je bio prvi trener, brat Danijel takođe je bio rvač, kao i stric, braća od stričeva, i deda. Jedino se majka nije bavila sportom, ali je, kako kroz smeh kaže Davor, „i ona morala da se rve s nama dok smo bili mali”.

U najvećim iskušenjima upravo je majka bila ta koja mu je davala snagu. Najkritičnije je bilo 2013. godine kada je pomislio da je zbog problema sa zdravljem gotovo sa sportskom karijerom, ali ona ga je ubedila da izdrži, da bude uporan. „Probaj još godinu dana”, rekla mu je. I isplatilo se, već sledeće godine postao je svetski šampion u Taškentu. Tada je obećao da će se i iz Rija vratiti sa zlatom i to obećanje je ispunio.

Jedino nije uspeo da obori rekord u broju osvojenih državnih šampionata i to zbog brata.

– Danijel mi je bio najbolji sparing partner, nismo se štedeli. Imali smo sedam mečeva – pet puta sam pobedio ja, dvaput on. Ali jednom, kad me je dobio u finalu državnog prvenstva, plakao sam. Hteo sam da budem najviše puta uzastopni šampion Srbije, ali mi to nije uspelo – seća se Davor.

Danas, kao predsednik Sportskog saveza Srbije, Štefanek vodi sasvim drugačije bitke. Od skoro mu teče treći mandat na čelu saveza, koji okuplja više od pedeset gradskih i teritorijalnih saveza i organizuje manifestacije koje su postale pravi praznici sporta. Tu su „Seoske igre”, gde se nadmeću meštani iz svih krajeva Srbije, „Liga malih šampiona” za decu, programi „Budi srećan – vežbaj s nama”, besplatni fitnes treninzi za žene, sport u policiji i vojsci, edukacije trenera, pa čak i takmičenja u neolimpijskim disciplinama kao što su bilijar ili kuglanje.

Mala zemlja velikih šampiona

– Pre nekoliko godina prosek starosti učesnika na seoskim igrama bio je preko 50 godina. Danas je trideset pet. Uključili smo više od deset hiljada dece i mlađih ljudi. To je moja najveća pobeda – kaže Štefanek i posebno želi da naglasi da su mnogi bivši sportisti dobili priliku da postanu sportski radnici.

– Kada sam preuzeo savez, hteo sam da uključim ljude koji znaju šta je sport. Tako sada u savezu rade olimpijci poput Ivane Maksimović, Tijane Bogdanović i Damira Mikeca. To je naša snaga.

Njegov kabinet više liči na porodičnu galeriju nego na administrativnu kancelariju. Fotografije sinova, supruge, prijatelja, na sredini mala figura cara Dušana – poklon s Kosova, gde je organizovao sportske akcije za srpsku decu. – To mi je jedna od najdražih uspomena. Kad vidite decu koja se smeju, koja trče i igraju, znate da vaš rad ima smisla.

Iako je obišao svet, Davor se često vraća u Suboticu. Tamo, u Spartaku, sada treniraju nove nade srpskog rvanja – Sebastijan Nađ, Alija Selami, Uroš Krstin i mnogi drugi.

Za njega je sport više od takmičenja. – Kad se bavimo sportom, mi se učimo odgovornosti. To nije samo zdravlje, to je i karakter, upornost, zdrav duh.

Sa svojim timom u savezu, nastavlja da širi tu ideju. – Mala smo zemlja, ali imamo velike šampione. Naš cilj je da stvorimo sistem koji će omogućiti da svako dete, bez obzira gde živi, ima pristup sportu. Kad se ljudi bave sportom, onda imamo zdraviju naciju – i to je najveća pobeda – kaže olimpijski šampion.

Sport kao misija

Pod okriljem Sportskog saveza Srbije godišnje se održi veliki broj sportskih manifestacija širom zemlje. Tu su akcije „Budi srećan – vežbaj s nama”, besplatni treninzi za žene, edukativni seminari za trenere i programi u saradnji s vojskom i policijom. „Seoske igre” i „Liga malih šampiona” okupljaju hiljade učesnika svih generacija, a zahvaljujući novim inicijativama, sve više građana ponovo otkriva radost kretanja.

Antrfile

Jaki pojedinačni sportovi

– Mi smo više košarkaška i vaterpolo nacija, ali sada država više pomaže pojedinačne sportove nego ranije. Računica je jednostavna, s manje uloženog novca dobija se više titula, jer nisu toliko zahtevni kao ekipni. U pojedinačnim sportovima dobro ćemo proći i na Olimpijadi u Los Anđelesu – uveren je naš sagovornik, koji često odlazi i do Rvačkog saveza i pomaže mlađima svojim znanjem i savetima.