Grad s enigmatičnom energijom

Njujork je jedan od onih gradova koji ne može da vas ostavi ravnodušnim. Kada ga volite – volite ga. Kada ga ne volite – ne volite ga. Ali, i jedni i drugi uvek pronađu nešto što ih iznenadi, zadivi, zaplaši, zaintrigira. Stoga mu se, ako su u mogućnosti, vraćaju da provere, otkriju, poveruju, zapamte.

Jedno je sigurno, retko koji grad u svetu ima takvu energiju. Ona potiče od geografije do demografije, od ekonomije do kulture, od istorije do politike.

Grad čini pet administrativnih delova: Bruklin, Kvins, Menheten, Bronks i Stejton ajland. Svaki će vam se pokazati u svojoj lepoti i magiji, a da ne čitate knjige ili tražite od veštačke inteligencije da vam napravi plan boravka u gradu.

Kada sednete u autobus s namerom da dođete do metroa ili voza, kako se ovde često kaže, a taj autobus uhvatite na jednom kraju jedne od najdužih ulica u celom gradu, Fletbuš aveniji, a najdužom u Bruklinu, vozićete se i voziti duž svih 16 kilometara njene dužine! Isprva vidite radnje i osetite mirise istočne Evrope i srednje Azije. Malo dalje su frizerski saloni namenjeni kosi i tenu tamnijih boja, zatim nebrojeno mnogo malih ili većih zdanja i natpisa različitih religija, nezaboravne boje i mirisi Indije, i odežde moderne i tradicionalne iz Azije, Afrike, Evrope, Južne Amerike, Kariba. Sve se to uliva u jedan stil – slobode postojanja različitosti.

Prospekt park u Bruklinu nije Centralni park na Menhetenu. On je nešto bolje! Oba parka su osmislili, sredinom 19. veka, dva dizajnera parkova, Frederik Lo Olmsted i Kalvin Vo. Ako tragate za intimom, lepotom u prostorima koji vas primaju u zagrljaj, onda je Prospekt park za vas. Jezera, kajaci, roleri i biciklisti, trkači i hodači, deca svih uzrasta i izraza, zelenilo visoko, duboko, putići i putevi, ribarenje i jezdenje po vodi, labudovi i patke, prostrto ćebence, beba u kolicima, zagrljaj i pogled oči u oči... Sve je tu!

Šetam s moja dva drugara, Azizom i Amirom, koje pratim od njihovih dana pre polaska u školu, dva kontinenta daleko odavde, do ovih dana kada su srednjoškolci i šestaci u Njujorku. Svaki je svoj na drugačiji način i pleni svojom otvorenošću, znanjem, radoznalošću. Pričaju s ribarem iz Džordžije koji sad uživa u ribarenju, s borderima o tome kako se drži ravnoteža, a kako se skreće na jednu ili drugu stranu... Nailazimo na devojčicu od oko dve godine koja neutešno plače. Počinjem da pričam s njom i da je zapitkujem. Prestaje plač. Isprva zbunjenost koja prerasta u osmeh i pozdrav. I veliko hvala njene mame.

Otkrivamo staze čije okruženje nas podseća na Anhor park u Taškentu, a pomalo i na Kalemegdan u Beogradu. Velika skulptura Linkolna u društvu velikana muzike i književnosti, od Mocarta to Tomasa Mura. Istorija tamo, istorija ovamo. Jednost u postojanju, iako desetinama hiljada kilometara daleko.

U Njujorku jedno veliko, skoro skriveno, blago zamišljeno od čoveka, koji je uspeo da spase Ameriku od velike krize 1907. Jedan čovek. a tolika moć! Dž. P. Morgan.

U vremenu u kome je većina od nas bila svedok makar jedne velike svetske ekonomske krize (i nekoliko nacionalnih ekonomskih kriza), treba podsetiti da uzroci kriza ostaju isti, menjaju se samo modaliteti. Špekulativno ponašanje na tržištu bilo je i ostaje izvor svih kriza pre i sada! Nekada je to bio bakar, sada nekretnine ili pandemija ili nešto drugo. Panika na tržištu, i tada i sada prati takozvani juriš na banke („run on banks”) i druge finansijske institucije. Dž. P. Morgan, najmoćniji bankar zemlje, a moguće i sveta, spoznao je kuda panika vodi. Stoga je sazvao sve velike banke onog vremena kako bi zajedno obezbedili likvidnost bankarskog sistema i spasili zemlju od finansijskog kolapsa. I taj put traje od početka 20. veka do prvih 25 godina 21. veka – od snage privatne inicijative, ugleda i bogatstva jednog čoveka, Dž. P. Morgana koji je spasio Ameriku, do nezavisne centralne banke, Federalnih rezervi (FED) i njihove aktivnosti 2008, za vreme pandemije, kao i 2023. sa sličnim ciljevima.

Taj sastanak Dž. P. Morgana sa bankarima 1907. odigrao se u biblioteci, u koju su moćni finansijeri ušli. Iza njih Morgan je tajno zaključao vrata. Ostala su zaključana do četiri sata narednog jutra kada su svi potpisali dokument kojim se obavezuju koliko će svako od njih dati kredita kako bi se obezbedila likvidnost bankarskog sistema.

Ova biblioteka otkriva bogatstva stara više hiljada godina, i pre i posle nove ere! Od tabli s prvim najstarijim, klinastim pismom, preko skupocenih primeraka retkih i starih knjiga, do tajnih stepenika i trezora, do velike tapiserije „Trijumf pohlepe” iz 16. veka. Ova tapiserija pripadala je engleskom kralju Henriju Osmom, dominira glavnom salom u biblioteci. Podseća nas na jedan od sedam smrtnih grehova, pohlepu, i poziva na vrlinu kojoj se treba vratiti – umerenosti!

Upravo na tom mestu slušam priču kustosa koja objašnjava kako je privatna biblioteka postala otvorena za sve nas. Da li je Morgan skupljao kulturna, pisana, slikana i oslikana, izvajana bogatstva sveta, sebe radi ili nas radi? Predlaže nam dva odgovora. Jedan, po kojem je imao viziju da biblioteku otvori samo za najbogatije. Drugi, po njegovoj smrti, postaje izuzetno teško da se biblioteka održava i da se plaćaju visoki porezi. Stoga i predlog da postane javno dobro, i kao takva, oslobođena plaćanja poreza.

Tokom svog života ostvario je mnogo, ali je možda ipak želeo da bude zapamćen ne samo kao bankar nego i kao zaštitnik svetske kulture dostupne svima.

Govoriti o Dž. P. Morgan biblioteci, a ne pomenuti Belu da Kosta Grin bilo bi neoprostivo. Njeno ime zvuči portugalski, ali nije. Njen posao mogla je da obavlja samo bela osoba u to vreme, ali ona nije bila bela. Njen otac bio je prvi crnac koji je diplomirao na Harvardu, majka potiče iz ugledne porodice u Vašingtonu. Bela je od mame nasledila svetliju kožu i kao i majka „prolazila” kao bela. Pošto se razvela od muža, majka menja njihovo prezime i istorijat porodice koja je sada dolazila iz Portugalije. Na ovaj način, u vreme segregacije kada je postojala podela šta ko, kada i gde može, „prolaženje” je otvaralo nove mogućnosti. Ali, to je nosilo sa sobom i strah, da budu otkriveni, odricanje od svog identiteta i prekid odnosa s porodicom, kao i odbacivanje od rasne grupe kojoj rođenjem pripadaju. Bela je uspela, svojim znanjem i umešnošću da zadobije puno poverenje i poštovanje Dž. P. Morgana, kao i elite Njujorka i Evrope. Počela je kao bibliotekarka 1905, i u biblioteci ostala sve do svoje smrti (1950), na poziciji prvog direktora biblioteke!

Pre nekoliko godina izašla je knjiga „Lični bibliotekar” i ubrzo se našla na listama mnogih „klubova ljubitelja knjige” u SAD. Predstavljajući ovu knjigu klubu u Floridi, iznenadila sam se da većina njih nije nikada čula za „prolaženje”, ni za biblioteku!

Ovoga puta u biblioteci su bile i dve značajne izložbe. Prva, posvećena 250. rođendanu Džejn Ostin, druga sa zanimljivim naslovom „Hapšenje lepote”, posvećene Margaret Kameron (1815–1879), koja je zagrlila intimnost i spontanost svojom kamerom i umetničkim stilom.

Povratak u stvarnost, s pljuskom koji je, čak i kada biste imali čime da se od njega odbranite, svojim intenzitetom bio siguran pobednik. Ali tu je radarski izveštaj koji nam daje za nekoliko minuta čitavih 14 minuta bez kiše! Čekamo, a na prvi nagoveštaj prestanka kiše, trčimo, trčimo i stižemo do voza, suvi!