Град с енигматичном енергијом

Њујорк је један од оних градова који не може да вас остави равнодушним. Када га волите – волите га. Када га не волите – не волите га. Али, и једни и други увек пронађу нешто што их изненади, задиви, заплаши, заинтригира. Стога му се, ако су у могућности, враћају да провере, открију, поверују, запамте.

Једно је сигурно, ретко који град у свету има такву енергију. Она потиче од географије до демографије, од економије до културе, од историје до политике.

Град чини пет административних делова: Бруклин, Квинс, Менхетен, Бронкс и Стејтон ајланд. Сваки ће вам се показати у својој лепоти и магији, а да не читате књиге или тражите од вештачке интелигенције да вам направи план боравка у граду.

Када седнете у аутобус с намером да дођете до метроа или воза, како се овде често каже, а тај аутобус ухватите на једном крају једне од најдужих улица у целом граду, Флетбуш авенији, а најдужом у Бруклину, возићете се и возити дуж свих 16 километара њене дужине! Испрва видите радње и осетите мирисе источне Европе и средње Азије. Мало даље су фризерски салони намењени коси и тену тамнијих боја, затим небројено много малих или већих здања и натписа различитих религија, незаборавне боје и мириси Индије, и одежде модерне и традиционалне из Азије, Африке, Европе, Јужне Америке, Кариба. Све се то улива у један стил – слободе постојања различитости.

Проспект парк у Бруклину није Централни парк на Менхетену. Он је нешто боље! Оба парка су осмислили, средином 19. века, два дизајнера паркова, Фредерик Ло Олмстед и Калвин Во. Ако трагате за интимом, лепотом у просторима који вас примају у загрљај, онда је Проспект парк за вас. Језера, кајаци, ролери и бициклисти, тркачи и ходачи, деца свих узраста и израза, зеленило високо, дубоко, путићи и путеви, рибарење и јездење по води, лабудови и патке, прострто ћебенце, беба у колицима, загрљај и поглед очи у очи... Све је ту!

Шетам с моја два другара, Азизом и Амиром, које пратим од њихових дана пре поласка у школу, два континента далеко одавде, до ових дана када су средњошколци и шестаци у Њујорку. Сваки је свој на другачији начин и плени својом отвореношћу, знањем, радозналошћу. Причају с рибарем из Џорџије који сад ужива у рибарењу, с бордерима о томе како се држи равнотежа, а како се скреће на једну или другу страну... Наилазимо на девојчицу од око две године која неутешно плаче. Почињем да причам с њом и да је запиткујем. Престаје плач. Испрва збуњеност која прераста у осмех и поздрав. И велико хвала њене маме.

Откривамо стазе чије окружење нас подсећа на Анхор парк у Ташкенту, а помало и на Калемегдан у Београду. Велика скулптура Линколна у друштву великана музике и књижевности, од Моцарта то Томаса Мура. Историја тамо, историја овамо. Једност у постојању, иако десетинама хиљада километара далеко.

У Њујорку једно велико, скоро скривено, благо замишљено од човека, који је успео да спасе Америку од велике кризе 1907. Један човек. а толика моћ! Џ. П. Морган.

У времену у коме је већина од нас била сведок макар једне велике светске економске кризе (и неколико националних економских криза), треба подсетити да узроци криза остају исти, мењају се само модалитети. Шпекулативно понашање на тржишту било је и остаје извор свих криза пре и сада! Некада је то био бакар, сада некретнине или пандемија или нешто друго. Паника на тржишту, и тада и сада прати такозвани јуриш на банке („run on banks”) и друге финансијске институције. Џ. П. Морган, најмоћнији банкар земље, а могуће и света, спознао је куда паника води. Стога је сазвао све велике банке оног времена како би заједно обезбедили ликвидност банкарског система и спасили земљу од финансијског колапса. И тај пут траје од почетка 20. века до првих 25 година 21. века – од снаге приватне иницијативе, угледа и богатства једног човека, Џ. П. Моргана који је спасио Америку, до независне централне банке, Федералних резерви (FED) и њихове активности 2008, за време пандемије, као и 2023. са сличним циљевима.

Тај састанак Џ. П. Моргана са банкарима 1907. одиграо се у библиотеци, у коју су моћни финансијери ушли. Иза њих Морган је тајно закључао врата. Остала су закључана до четири сата наредног јутра када су сви потписали документ којим се обавезују колико ће свако од њих дати кредита како би се обезбедила ликвидност банкарског система.

Ова библиотека открива богатства стара више хиљада година, и пре и после нове ере! Од табли с првим најстаријим, клинастим писмом, преко скупоцених примерака ретких и старих књига, до тајних степеника и трезора, до велике таписерије „Тријумф похлепе” из 16. века. Ова таписерија припадала је енглеском краљу Хенрију Осмом, доминира главном салом у библиотеци. Подсећа нас на један од седам смртних грехова, похлепу, и позива на врлину којој се треба вратити – умерености!

Управо на том месту слушам причу кустоса која објашњава како је приватна библиотека постала отворена за све нас. Да ли је Морган скупљао културна, писана, сликана и осликана, извајана богатства света, себе ради или нас ради? Предлаже нам два одговора. Један, по којем је имао визију да библиотеку отвори само за најбогатије. Други, по његовој смрти, постаје изузетно тешко да се библиотека одржава и да се плаћају високи порези. Стога и предлог да постане јавно добро, и као таква, ослобођена плаћања пореза.

Током свог живота остварио је много, али је можда ипак желео да буде запамћен не само као банкар него и као заштитник светске културе доступне свима.

Говорити о Џ. П. Морган библиотеци, а не поменути Белу да Коста Грин било би неопростиво. Њено име звучи португалски, али није. Њен посао могла је да обавља само бела особа у то време, али она није била бела. Њен отац био је први црнац који је дипломирао на Харварду, мајка потиче из угледне породице у Вашингтону. Бела је од маме наследила светлију кожу и као и мајка „пролазила” као бела. Пошто се развела од мужа, мајка мења њихово презиме и историјат породице која је сада долазила из Португалије. На овај начин, у време сегрегације када је постојала подела шта ко, када и где може, „пролажење” је отварало нове могућности. Али, то је носило са собом и страх, да буду откривени, одрицање од свог идентитета и прекид односа с породицом, као и одбацивање од расне групе којој рођењем припадају. Бела је успела, својим знањем и умешношћу да задобије пуно поверење и поштовање Џ. П. Моргана, као и елите Њујорка и Европе. Почела је као библиотекарка 1905, и у библиотеци остала све до своје смрти (1950), на позицији првог директора библиотеке!

Пре неколико година изашла је књига „Лични библиотекар” и убрзо се нашла на листама многих „клубова љубитеља књиге” у САД. Представљајући ову књигу клубу у Флориди, изненадила сам се да већина њих није никада чула за „пролажење”, ни за библиотеку!

Овога пута у библиотеци су биле и две значајне изложбе. Прва, посвећена 250. рођендану Џејн Остин, друга са занимљивим насловом „Хапшење лепоте”, посвећене Маргарет Камерон (1815–1879), која је загрлила интимност и спонтаност својом камером и уметничким стилом.

Повратак у стварност, с пљуском који је, чак и када бисте имали чиме да се од њега одбраните, својим интензитетом био сигуран победник. Али ту је радарски извештај који нам даје за неколико минута читавих 14 минута без кише! Чекамо, а на први наговештај престанка кише, трчимо, трчимо и стижемо до воза, суви!