Bonton oko slavske sveće

Krsna slava je jedan od najlepših srpskih običaja koji spaja porodicu, prijatelje i veru. Od Svetog Dimitrija, preko Aranđelovdana i Nikoljdana, pa do Savindana i Đurđevdana, redom se pale slavske sveće i okupljaju porodice. I dok se u nekim kućama još oseća miris domaćih đakonija, u drugima se slava obeležava uz moderno posluženje, „skajp” i mobilne telefone na stolu.

Slava nije samo praznik, to je identitet, sećanje na pretke i zahvalnost svecu-zaštitniku. Često čujemo kako ljudi kažu da se danas manje slavi, ali tačnije je reći – slavi se drugačije, ne manje, tvrde poznavaoci naših običaja.

Različito, a u suštini isto

„Treba ipak naglasiti da je naša Crkva hristocentrična – pa je Isus Hristos važniji od svetitelja. Stoga Hristova ikona treba da bude najviše istaknuta, s ikonom Bogorodice s desne, a svetitelja s leve strane ”, kaže protojerej Ljuba Milovanović iz Obrenovca, ističući da se često zaboravlja ikona Svetog Save. U mnogim domovima vidi se samo ikona svetitelja čija se slava obeležava.

Iako se od porodice do porodice obeležavanje krsne slave razlikuje – od svečanih gozbi do skromnih okupljanja u užem krugu, etnolozi ukazuju da suština ostaje ista: blagoslov doma i sećanje na pretke.

Etnolog dr Saša Srećković iz beogradskog Etnografskog muzeja kaže za „Magazin” da je slava „živa” tradicija, koja se menja zajedno s vremenom, ali ne gubi značenje.

– Domaćin ne seda dokle god gori slavska sveća. To je izraz poštovanja prema svetitelju koga slavi i koji je u simboličkom smislu glavni gost u njegovoj kući. Stoji kao u crkvi na molitvi. Taj običaj je opstao i danas, i većina domaćina ga i dalje poštuje – kaže Srećković.

Slavski običaji se, dodaje on, razlikuju od kraja do kraja, ali ne toliko zbog regionalnih specifičnosti, koliko zbog uslova u kojima se slavi. – Postoje razlike u sastavu slavskog kolača i hrani koja se služi, u tome da li se priprema žito ili ne, u zavisnosti od toga da li je svetac „živi”, kao Sveti Ilija i Sveti Arhanđel. Razlike su i socijalne – slave imućnijih domaćinstava izgledale su drugačije od seoskih, a u gradovima se danas češće priređuju skromnije trpeze iz praktičnih razloga.

Nekada su u varošima bile uobičajene „vizitacije” – kratke posete uz kafu i kolače, dok su danas gozbe često bogatije i traju duže. U planinskim krajevima, gde sveštenici nisu uvek mogli da stignu, obred su obavljali sami domaćini, uz pomoć rodbine i uglednih gostiju.

– Ono što je svugde zajedničko je lomljenje slavskog kolača, držanje ikone i nazdravljanje. Vino je obavezan element slave, ali u pojedinim krajevima, poput južnih, uobičajeno je da se koristi rakija. I to je primer prilagođavanja okolnostima – kaže etnolog.

Između tradicije i savremenosti

Slava je vekovima bila običaj koji okuplja porodicu i srodnike. Danas se, usled brzine života, slave praznuju uglavnom u užem krugu. Velike gozbe postale su ređe, ali je prisutna svest o duhovnom značaju praznika.

– Nakon burnih devedesetih, kada su slave često dobijale elemente raskošnih gozbi, i nakon perioda korone kada je sve bilo svedeno, sada smo negde između. Više se vodi računa o suštini, manje o obilju. Slava nije dokaz bogatstva, nego vere i identiteta – kaže Srećković.

Iako su mnoge porodice raseljene, čak i u dijaspori slave onlajn preko video-poziva s roditeljima u otadžbini. „Slava je slava, i kad si daleko”, kažu gastarbajteri. Danas je uobičajeno da se čestitke šalju SMS-om, „viberom” ili video-porukom, a ponekad se obredu lomljenja kolača prisustvuje i uz pomoć „skajpa”, ako mlađi naraštaji žive na nekom udaljenom mestu na planeti.

Za etnologe je i to potvrda da se običaj prilagođava vremenu, ali ne gubi suštinu. „Tehnologija je samo posrednik, a ne zamena. Sve dok se pali sveća i lomi kolač, slava živi” kaže naš sagovornik.

Ako bi upitali domaćine kako zamišljaju idealnog gosta, većina bi rekla da je to onaj koji dolazi s dobrom namerom i lepom rečju. Nijedan poklon nije vredniji od toga.

Proslava svetitelja na Uneskovoj listi

Krsna slava je od 2014. na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, a prilikom nominacije nabrojane su osnovne odrednice slavskog ponašanja, kaže etnolog Saša Srećković.

Proslava svetitelja-zaštitnika sastoji se od ritualnog prinošenja beskrvne žrtve i gozbe koja se priređuje za rođake, komšije i prijatelje. Elementi beskrvne žrtve su hleb, vino i pšenica (simboli Hristovog tela i krvi, plodnosti i blagostanja).

Tokom rituala na dan slave, u porodičnom domu se pali posebna sveća gde se čita „Očenaš” i vrši se sečenje slavskog kolača (s obaveznim simbolom IS HS NI KA) prelivanjem vinom, sečenjem poprečno, zatim okretanjem i lomljenjem na četiri dela, uz podizanje. Tokom rituala, zahvaljuje se svetitelju i izgovaraju se molitve za blagostanje. Sečenje kolača obavlja domaćin s najstarijim ili najvažnijim gostom („dolibaša”), svojim naslednikom i ostalim članovima porodice. Slavska gozba počinje svečanim pijenjem vina, jedenjem koljiva, nazdravljanjem („zdravicom”) i izražavanjem želja za zdravlje, plodnost i blagostanje porodice i gostiju, a nastavlja se obrokom. Slavska gozba mora da sadrži meso (prase, jagnje ili ribu u dane posta) kao ostatak krvnih žrtava.

Pravila darivanja

Kao i svi običaji, i slavski pokloni menjali su se s vremenom. Ranije se, kaže Srećković, darivao svaki član domaćinstva i to jabukama, voćem, slatkišima ili drugim sitnim darovima. Danas su uobičajeni kupovni pokloni – vino, rakija, kafa, cveće, knjiga ili kolač.

– S promenama u načinu života menjaju se i slavski darovi. Mogu se poklanjati i posude za žito, svećnjaci, crkveni kalendari, pa čak i paketi koji sadrže svetu vodicu, tamjan i male ikone. U selima su pokloni nešto skromniji, jer je izbor manji, ali se pažnja uvek ceni – objašnjava on.

Bonton nalaže da se domaćinu uruči piće, domaćici cveće ili bombonjera, da se ne insistira na bogatoj trpezi i da se gosti zahvale pri odlasku. Crkva ne podstiče obavezu poklanjanja, ali savetuje da dar bude skroman i od srca. Kao poseban poklon, mnogi biraju ikonu svetitelja, molitvenik ili ručno izrađeni svećnjak. Najvažnije je da dar bude znak pažnje, a ne materijalne vrednosti. Zapravo, suština poklona je da se gost ne baca u troškove, jer to nije ni potrebno. Gostima ne treba zameriti ukoliko dođu bez poklona, a domaćinima ukoliko je slavska trpeza skromna.

Ne započinjati sporne teme

Veoma je važno ispoštovati domaćina na način da se obučete u skladu s prilikom, te da ne preterujete s odećom koja je upečatljiva.

Gosti treba da poštuju domaćina – ne odbijaju učešće u trpezi, ne započinju sporne teme i na kraju slave opraštaju se uz lepe želje i zahvalnost.

To je naročito bitno zato što je slava jedinstvena jer u njoj nema teatralnosti – nema javnog rituala, to je privatna liturgija porodice. Upravo zato je preživela sve promene i zato će trajati, objašnjavaju etnolozi.