Gran-pri za lik Tesline majke

Za novosadsku pozorišnu, televizijsku i filmsku glumicu Gordanu Đurđević Dimić, prvakinju drame Srpskog narodnog pozorišta, s prebivalištem u Sremskim Karlovcima, ova jesen biće posve drugačija: ona i njena koleginica Tijana Maksimović obeležiće 40 godina druženja s pozornicom. Rođene su istog dana, 6. juna 1961. i tim povodom sprema se predstava „Arsenik i stare čipke” (režija Petar Jovanović), što će označiti njihov dostojan rastanak s matičnom kućom. Uspomene na prijemni ispit na akademiji uvek joj izmame uzdah. Kako je bila uplašena, monolog je govorila preemotivno, pa je Branko Pleša kroz osmeh rekao: „Da ili je ludakinja i da će u užem izboru videti šta je to – neki poremećaj ili talenat?”

Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u njegovoj klasi i kao nova nada se zaposlila u Srpskom narodnom pozorištu. Nizale su se mnoge pozorišne predstave i uloge. Nastupala je na filmu i televiziji. Brojne su i nagrade koje su upotpunile njenu inače bogatu karijeru: od Sterijine, koju je dobila dva puta, i Vukove nagrade do priznanja matične kuće, Oktobarske nagrade Novog Sada, pa Nagrade „Milivoje Živanović”, „Žanka Stokić”, zlatne medalje „Jovan Đorđević”.

U ovim kasnim godinama radi na predstavi „Svet mogućnosti” koja se bavi osobama s posebnim potrebama, često skrajnutim iz svakidašnjice. Glumci su nastojali da pokažu koliko je drame, u isto vreme i lepote, prisutno u radu s tom decom.

Danas se priseća i kako za glumu nije imala neku naročitu podršku roditelja: od oca prećutnu, a majka nije bila za to. Sama sebi je krčila put.

– Volim scenu za koju sam se školovala od nekih svojih devet ili deset godina. Upisala sam scensko-baletsku školu i niko me ne može ubediti da sam pogrešila što sam teatar uzela za životni poziv – otvara dušu u razgovoru za „Magazin”. – Mnogo sam volela poeziju. Otac je važio za čitača epskih pesama, tako da sam od njega prihvatila i upijala sve što me je zanimalo.

Dramska sekcija u Zmaj Jovinoj gimnaziji

Pohađala je novosadsku Zmaj Jovinu gimnaziju, prirodni smer, ali je na četvrtoj godini shvatila da je učenje matematike za nju uzaludan posao. Njeni drugovi su bili genijalni matematičari. Gordana se opredelila za dramsku sekciju kod profesora književnosti Dimitrija Zekavice.

– Sreća je bila na mojoj strani. Prve profesionalne korake načinila sam s mladim rediteljima. Recimo, klasa profesora Bore Draškovića, a tu su bili i Haris Pašović, Nikita Milivojević. Klasa je u mnogo čemu prednjačila, jer je već na drugoj godini pripremila predstavu „Jelka kod Ivanovih” koju je režirao Pašović – priseća se davnog vremena. – Pleši se to nije dopalo, jer je smatrao da glumci ne treba da izlaze na scenu do treće godine, dok ne ovladaju svojim telom i ne ukrote svoje lice, kao i emocije.

Teatar je njen život. Predstave, uloge, nagrade, aplauzi u dupke punoj sali, sve to čini koloplet lepih trenutaka i zadovoljstva. Diči se i porodicom. Suprug Žarko je doktor istorijskih nauka i hroničar Sremskih Karlovaca. Sinovi Stefan, Dimitrije i Mirko uspešni su u svom poslu. U decembru treba da postane baka.

Inače je na sceni sve mogla i ništa joj nije bilo teško. Sva njena razmišljanja su prožeta iskrenošću i emocijama:

– Volim dijalog, volim da proučavam, kad me neko sa strane uputi, kad traje priča s dramaturzima. Ako me utisak ne vara, kod nas je dramski teatar nekako zanemaren. Na akademiji su nas naučili da se služimo literaturom, a to znači da koristimo sve što nam je ponuđeno od biografije pisca... Dramski pisci su veliki izazov za izučavanje glumačke veštine. Uostalom, za vođenje jednog pozorišta morate da imate maštu i viziju, kao što su za bilo koji eksperiment potrebni hrabrost i inteligencija.

Mladi i briljantni tandem

Ove godine je na festivalu „Bucini dani” dobila gran-pri za glavnu ulogu u predstavi „Đuka”, tumačeći lik Đuke, majke Nikole Tesle. Za tandem Vuk Ršumović i Ana Tomović, koji likove vode na jedan poseban način, kaže da je briljantan.

Primiče joj se penzija, biće više slobodnog vremena. Kaže da bi volela da više čita, jer su joj nekada zadovoljstvo pričinjavali dani dok je sedela u Matici srpskoj i čitala. Možda bi se oprobala i u pisanju eseja o pozorištu.

– Priprema se biografija o velikoj glumici Mileni Bulatović koja je, posle predstave „Golubnjača”, u mnogome zaboravljena – otkriva neke od planova. – Gotovo da su svi zaboravili koliko je bila talentovana i koliko je volela svoj poziv.

Posvetila se mnogim ulogama, uvek presrećna kad publika prepozna njeno zalaganje, kad je nagrade aplauzom, a kritika pozitivnim stavom. Igrala je i devojke s margine. Za sebe kaže da je osoba od zadatka, tip verbalnog glumca koji voli da se igra s tekstom i da se pozabavi logičnim igrama u tekstu.

IZGUBLjENA ULOGA ZBOG KILAŽE

O mnogim rediteljima govori biranim rečima. S Harisom Pašovićem i dalje sarađuje, Kokan Mladenović joj je veoma značajan, kao i Nikita Milivojević. Sa Egonom Savinom je radila „ono pozorište koje je volela”.

– Neke reditelje toliko volim da sam u dilemi da li da prihvatim ili odbijem ulogu – priznaje svoju dilemu. – Najbolji primer je predstava „San letnje noći” koju sam igrala neko vreme, a onda sam se ugojila da tako zamišljenog Puka nisam mogla da igram s tom kilažom. Tražila sam da me zamene, a onda sam iz publike gledala kakvu je divnu predstavu napravio Kokan Mladenović. Jednostavno, ona melje i podiže čoveka.

BUJICA EMOCIJA

Epska poezija se u njenoj kući podrazumevala. Pamti kako je proživljavala „Ivo Senković i Aga od Ribnika”. Kakva je to bila drama! Kad dođe do toga da će otac ubiti sina samo zato što je Ivo nabacio tursko odelo, pošto je agu obezglavio, pa otac misli da je on aga... To je bilo gušenje od emocija. Otac je bio šokiran takvom njenom reakcijom.

– To je ono što vam je u glumi potrebno i što morate da znate da kontrolišete – jedan je od njenih saveta.