Гран-при за лик Теслине мајке

За новосадску позоришну, телевизијску и филмску глумицу Гордану Ђурђевић Димић, првакињу драме Српског народног позоришта, с пребивалиштем у Сремским Карловцима, ова јесен биће посве другачија: она и њена колегиница Тијана Максимовић обележиће 40 година дружења с позорницом. Рођене су истог дана, 6. јуна 1961. и тим поводом спрема се представа „Арсеник и старе чипке” (режија Петар Јовановић), што ће означити њихов достојан растанак с матичном кућом. Успомене на пријемни испит на академији увек јој измаме уздах. Како је била уплашена, монолог је говорила преемотивно, па је Бранко Плеша кроз осмех рекао: „Да или је лудакиња и да ће у ужем избору видети шта је то – неки поремећај или таленат?”

Завршила је Академију уметности у Новом Саду у његовој класи и као нова нада се запослила у Српском народном позоришту. Низале су се многе позоришне представе и улоге. Наступала је на филму и телевизији. Бројне су и награде које су употпуниле њену иначе богату каријеру: од Стеријине, коју је добила два пута, и Вукове награде до признања матичне куће, Октобарске награде Новог Сада, па Награде „Миливоје Живановић”, „Жанка Стокић”, златне медаље „Јован Ђорђевић”.

У овим касним годинама ради на представи „Свет могућности” која се бави особама с посебним потребама, често скрајнутим из свакидашњице. Глумци су настојали да покажу колико је драме, у исто време и лепоте, присутно у раду с том децом.

Данас се присећа и како за глуму није имала неку нарочиту подршку родитеља: од оца прећутну, а мајка није била за то. Сама себи је крчила пут.

– Волим сцену за коју сам се школовала од неких својих девет или десет година. Уписала сам сценско-балетску школу и нико ме не може убедити да сам погрешила што сам театар узела за животни позив – отвара душу у разговору за „Магазин”. – Много сам волела поезију. Отац је важио за читача епских песама, тако да сам од њега прихватила и упијала све што ме је занимало.

Драмска секција у Змај Јовиној гимназији

Похађала је новосадску Змај Јовину гимназију, природни смер, али је на четвртој години схватила да је учење математике за њу узалудан посао. Њени другови су били генијални математичари. Гордана се определила за драмску секцију код професора књижевности Димитрија Зекавице.

– Срећа је била на мојој страни. Прве професионалне кораке начинила сам с младим редитељима. Рецимо, класа професора Боре Драшковића, а ту су били и Харис Пашовић, Никита Миливојевић. Класа је у много чему предњачила, јер је већ на другој години припремила представу „Јелка код Иванових” коју је режирао Пашовић – присећа се давног времена. – Плеши се то није допало, јер је сматрао да глумци не треба да излазе на сцену до треће године, док не овладају својим телом и не укроте своје лице, као и емоције.

Театар је њен живот. Представе, улоге, награде, аплаузи у дупке пуној сали, све то чини колоплет лепих тренутака и задовољства. Дичи се и породицом. Супруг Жарко је доктор историјских наука и хроничар Сремских Карловаца. Синови Стефан, Димитрије и Мирко успешни су у свом послу. У децембру треба да постане бака.

Иначе је на сцени све могла и ништа јој није било тешко. Сва њена размишљања су прожета искреношћу и емоцијама:

– Волим дијалог, волим да проучавам, кад ме неко са стране упути, кад траје прича с драматурзима. Aко ме утисак не вара, код нас је драмски театар некако занемарен. На академији су нас научили да се служимо литературом, а то значи да користимо све што нам је понуђено од биографије писца... Драмски писци су велики изазов за изучавање глумачке вештине. Уосталом, за вођење једног позоришта морате да имате машту и визију, као што су за било који експеримент потребни храброст и интелигенција.

Млади и бриљантни тандем

Ове године је на фестивалу „Буцини дани” добила гран-при за главну улогу у представи „Ђука”, тумачећи лик Ђуке, мајке Николе Тесле. За тандем Вук Ршумовић и Ана Томовић, који ликове воде на један посебан начин, каже да је бриљантан.

Примиче јој се пензија, биће више слободног времена. Каже да би волела да више чита, јер су јој некада задовољство причињавали дани док је седела у Матици српској и читала. Можда би се опробала и у писању есеја о позоришту.

– Припрема се биографија о великој глумици Милени Булатовић која је, после представе „Голубњача”, у многоме заборављена – открива неке од планова. – Готово да су сви заборавили колико је била талентована и колико је волела свој позив.

Посветила се многим улогама, увек пресрећна кад публика препозна њено залагање, кад је награде аплаузом, а критика позитивним ставом. Играла је и девојке с маргине. За себе каже да је особа од задатка, тип вербалног глумца који воли да се игра с текстом и да се позабави логичним играма у тексту.

ИЗГУБЉЕНА УЛОГА ЗБОГ КИЛАЖЕ

О многим редитељима говори бираним речима. С Харисом Пашовићем и даље сарађује, Кокан Младеновић јој је веома значајан, као и Никита Миливојевић. Са Егоном Савином је радила „оно позориште које је волела”.

– Неке редитеље толико волим да сам у дилеми да ли да прихватим или одбијем улогу – признаје своју дилему. – Најбољи пример је представа „Сан летње ноћи” коју сам играла неко време, а онда сам се угојила да тако замишљеног Пука нисам могла да играм с том килажом. Тражила сам да ме замене, а онда сам из публике гледала какву је дивну представу направио Кокан Младеновић. Једноставно, она меље и подиже човека.

БУЈИЦА ЕМОЦИЈА

Епска поезија се у њеној кући подразумевала. Памти како је проживљавала „Иво Сенковић и Ага од Рибника”. Каква је то била драма! Кад дође до тога да ће отац убити сина само зато што је Иво набацио турско одело, пошто је агу обезглавио, па отац мисли да је он ага... То је било гушење од емоција. Отац је био шокиран таквом њеном реакцијом.

– То је оно што вам је у глуми потребно и што морате да знате да контролишете – један је од њених савета.