„Otvorio” srce hiljade puta

Srce na dlanu! Ne u pesmi ili stihovima, već u stvarnosti, u ruci prof. dr Stevana Nastasića, sada kardiohirurga u penziji, koji je nekada silne sate provodio u operacionoj sali ne bi li operisao bolesno srce i spasio mnoge živote. Bogat je njegov album uspomena, u kome je, uz ostalo, stalo i 5.500 operacija na otvorenom srcu, od 15.000 operacija koliko je ukupno ostvario u radnom veku. Veliki broj pacijenata nastavio je da živi zahvaljujući njegovom skalpelu, znanju i umešnosti.

S poznatim stručnjakom razgovarali smo u njegovom beogradskom stanu, dok nas je supruga Snežana Nikolajević, pijanistkinja i doktor muzikologije, nutkala štrudlom od maka. Stevan je razgovorljiv, ali nijednog trenutka ne ističe sebe, iako ima čime da se pohvali i podiči. Radni vek bio mu je prilično turbulentan, promenio je mnoge zdravstvene ustanove, operisao u Hjustonu, Pragu, Stokholmu... Počeo je kao seoski lekar u Bačkom Gradištu, a dogurao do najelitnijih svetskih bolnica.

Iskustva iz Amerike

Potiče iz bačke ravnice, iz Bečeja, u kojem je 1938. i rođen. U toj lepoj varošici, u čijoj okolini se talasaju žita, a Tisa lenjo teče, završio je gimnaziju. Želeo je da studira medicinu, makar što je za njegove roditelje to bio veliki finansijski izazov. Ipak, upisao je Medicinski fakultet u Zagrebu, i s roditeljima imao dogovor da u studijama nema „praznog hoda”: sve ispite mora da položi na vreme. Obećanje je ispunio, bio je uzoran student, školovanje završio u roku i diplomirao 1962. godine.

– Dežurstvom u Zavodu za transfuziju krvi Hrvatske obezbedio sam novac za sebe i sestru Nadeždu koja je studirala pravo. Za vreme studija bio sam i demonstrator na patologiji – priseća se davnih godina. – Po završetku studija trebalo je godinu dana stažirati u nekoj bolnici. Želeo sam da se vratim u Vojvodinu i da tamo to obavim. Nažalost, nisu me prihvatili u Senti, Vrbasu, ni u Novom Sadu. U Hrvatskoj su mi ponudili nekoliko bolnica, a ja sam se opredelio za Bjelovar.

Ubrzo odlazi u vojsku. Kad je skinuo uniformu, ponovo ga „vuče” rodna i plodna Vojvodina. Nude mu da bude seoski lekar u Bačkom Gradištu, što i prihvata. Provodi tu godinu dana, potom sledi premeštaj u bečejski Dečji dispanzer, da bi 1968. dobio specijalizaciju iz opšte hirurgije u novosadskoj Kliničkoj bolnici. U toku specijalizacije novo, više nego prijatno iznenađenje; francuska vlada mu dodeljuje stipendiju i devet meseci provodi u pariskoj bolnici „Košen”. Nova sredina, novi ljudi, vrhunski stručnjaci, saznanja o vaskularnoj hirurgiji, hirurškim procedurama u lečenju portalne hipertenzije i drugim oblastima.

– Ova bolnica imala je jednu od najboljih hirurgija u Evropi, i zaista je moglo mnogo toga da se nauči. Posle položenog specijalističkog ispita, sa starijim kolegom, prof. dr Petrom Petrovićem počeli smo s prvim operacijama u vaskularnoj hirurgiji u Vojvodini – nastavlja s prisećanjima za „Magazin”.
– Kad je u Institutu u Sremskoj Kamenici formirana savremena kardiohirurgija, prešao sam tamo da radim. Ali rekonstrukcija bolnice je potrajala i ja sam to vreme, 13 meseci, proveo u Institutu za srce u Teksasu. Na čelu instituta bio je čuveni prof. Denton Kuli. Imao sam privilegiju da u takvoj ustanovi izvedem svoje prve kardiohirurške operacije.

Na ispit po svaku cenu

Prilično se odužila rekonstrukcija bolnice u Kamenici, pa je Stevan gotovo šest meseci proveo i na VMA, gde je radio na operativnom programu kardiohirurgije i obavio prve samostalne kardiohirurške operacije u tadašnjoj Jugoslaviji. Pošto je završena rekonstrukcija u Kamenici, radio je tamo više od deset godina kao kardiovaskularni hirurg. Duh mu nije dao mira, pa se odlučuje da pređe u Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” gde ga postavljaju za načelnika kardiohirurgije.

– Ovde mi je omogućeno da se i dalje profesionalno usavršavam. Operacije na otvorenom srcu su veoma komplikovane i, da bi se uspešno sprovele, potreban je veliki i uigran tim. Sem hirurga, tu su anesteziolog, perfuzer (osoba koja vodi vantelesni krvotok), instrumentarke... Ponosan sam što sam vodio takve timove – ne skriva zadovoljstvo. – Imao sam privilegiju da boravim, učim i radim u nekoliko vrhunskih svetskih bolnica, između ostalih u Švedskoj, Švajcarskoj, tadašnjoj Čehoslovačkoj, Americi... Posebno zadovoljstvo mi je predstavljao pedagoški rad.

Kad je napunio 65 godina, odabrao je penziju, ali je po odobrenju Ministarstva zdravlja još dve godine radio u „Dedinju” sa skraćenim radnim vremenom. Operisao je i u Sudanu, u kome je boravio u sastavu humanitarne organizacije. U Podgorici je angažovan na razvoju crnogorske kardiohirurgije. Ponovo ga zovu iz Instituta u Kamenici u kojem ostaje godinu dana.

Mnogi pacijenti mu se i danas javljaju, s nekima je postao istinski prijatelj, jer u njihovim grudima kuca oporavljeno srce. Stevanove vešte ruke, iskustvo i znanje doprineli su da im se život produži. Ostao je skroman, bez obzira na akademska zvanja koja su se kretala od pomoćnog asistenta do vanrednog profesora na Medicinskom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu. Autor je i koautor više od 300 stručnih radova i dve knjige iz kardiovaskularne hirurgije. Kad bi sabirao sate provedene u operacionim salama, bila bi to impozantna brojka. Dežurstva umeju da budu vrlo naporna. Jedno takvo, u novogodišnjoj noći, u Kliničkoj bolnici u Novom Sadu, i danas pamti: dežurao je od pola sedam ujutru 31. decembra do 10 ujutru sledećeg dana, skoro neprekidno u operacionoj sali, s pauzama od nekoliko minuta između operacija. Pored standardnih hitnih procedura, operisao je i tri osobe koje su zadobile ubode nožem. Dva dana su mu bila potrebna da se oporavi od takvog napora. Iako je dežurna ekipa organizovala novogodišnje posluženje, on to gotovo ništa nije okusio.

U medicinu je bio zaljubljen od prvog dana kad je počeo da studira. Privržen knjizi i nauci, odgovoran prema onome što radi. I danas pamti kad mu je operisano slepo crevo u zagrebačkoj Vojnoj bolnici:

– Tri dana posle operacije imao sam zakazan ispit. Naravno, lekari nisu hteli ni da čuju da se, s ušivenom ranom, pojavim na fakultetu. Ali ni ja nisam hteo da odustanem od ispita. Trebalo je samo videti to nadmudrivanje! Pobedila je moja upornost, položio sam ispit i, korak po korak, vratio se u bolnički krevet. Malo je reći da su svi bili zaprepašćeni mojom upornošću da se pojavim pred profesorom i odgovaram gradivo.