„Отворио” срце хиљаде пута

Срце на длану! Не у песми или стиховима, већ у стварности, у руци проф. др Стевана Настасића, сада кардиохирурга у пензији, који је некада силне сате проводио у операционој сали не би ли оперисао болесно срце и спасио многе животе. Богат је његов албум успомена, у коме је, уз остало, стало и 5.500 операција на отвореном срцу, од 15.000 операција колико је укупно остварио у радном веку. Велики број пацијената наставио је да живи захваљујући његовом скалпелу, знању и умешности.

С познатим стручњаком разговарали смо у његовом београдском стану, док нас је супруга Снежана Николајевић, пијанисткиња и доктор музикологије, нуткала штрудлом од мака. Стеван је разговорљив, али ниједног тренутка не истиче себе, иако има чиме да се похвали и подичи. Радни век био му је прилично турбулентан, променио је многе здравствене установе, оперисао у Хјустону, Прагу, Стокхолму... Почео је као сеоски лекар у Бачком Градишту, а догурао до најелитнијих светских болница.

Искуства из Америке

Потиче из бачке равнице, из Бечеја, у коjeм је 1938. и рођен. У тој лепој варошици, у чијој околини се таласају жита, а Тиса лењо тече, завршио је гимназију. Желео је да студира медицину, макар што је за његове родитеље то био велики финансијски изазов. Ипак, уписао је Медицински факултет у Загребу, и с родитељима имао договор да у студијама нема „празног хода”: све испите мора да положи на време. Обећање је испунио, био је узоран студент, школовање завршио у року и дипломирао 1962. године.

– Дежурством у Заводу за трансфузију крви Хрватске обезбедио сам новац за себе и сестру Надежду која је студирала право. За време студија био сам и демонстратор на патологији – присећа се давних година. – По завршетку студија требало је годину дана стажирати у некој болници. Желео сам да се вратим у Војводину и да тамо то обавим. Нажалост, нису ме прихватили у Сенти, Врбасу, ни у Новом Саду. У Хрватској су ми понудили неколико болница, а ја сам се определио за Бјеловар.

Убрзо одлази у војску. Кад је скинуо униформу, поново га „вуче” родна и плодна Војводина. Нуде му да буде сеоски лекар у Бачком Градишту, што и прихвата. Проводи ту годину дана, потом следи премештај у бечејски Дечји диспанзер, да би 1968. добио специјализацију из опште хирургије у новосадској Клиничкој болници. У току специјализације ново, више него пријатно изненађење; француска влада му додељује стипендију и девет месеци проводи у париској болници „Кошен”. Нова средина, нови људи, врхунски стручњаци, сазнања о васкуларној хирургији, хируршким процедурама у лечењу порталне хипертензије и другим областима.

– Ова болница имала је једну од најбољих хирургија у Европи, и заиста је могло много тога да се научи. После положеног специјалистичког испита, са старијим колегом, проф. др Петром Петровићем почели смо с првим операцијама у васкуларној хирургији у Војводини – наставља с присећањима за „Магазин”.
– Кад је у Институту у Сремској Каменици формирана савремена кардиохирургија, прешао сам тамо да радим. Али реконструкција болнице је потрајала и ја сам то време, 13 месеци, провео у Институту за срце у Тексасу. На челу института био је чувени проф. Дентон Кули. Имао сам привилегију да у таквој установи изведем своје прве кардиохируршке операције.

На испит по сваку цену

Прилично се одужила реконструкција болнице у Каменици, па је Стеван готово шест месеци провео и на ВМА, где је радио на оперативном програму кардиохирургије и обавио прве самосталне кардиохируршке операције у тадашњој Југославији. Пошто је завршена реконструкција у Каменици, радио је тамо више од десет година као кардиоваскуларни хирург. Дух му није дао мира, па се одлучује да пређе у Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” где га постављају за начелника кардиохирургије.

– Овде ми је омогућено да се и даље професионално усавршавам. Операције на отвореном срцу су веома компликоване и, да би се успешно спровеле, потребан је велики и уигран тим. Сем хирурга, ту су анестезиолог, перфузер (особа која води вантелесни крвоток), инструментарке... Поносан сам што сам водио такве тимове – не скрива задовољство. – Имао сам привилегију да боравим, учим и радим у неколико врхунских светских болница, између осталих у Шведској, Швајцарској, тадашњој Чехословачкој, Америци... Посебно задовољство ми је представљао педагошки рад.

Кад је напунио 65 година, одабрао је пензију, али је по одобрењу Министарства здравља још две године радио у „Дедињу” са скраћеним радним временом. Оперисао је и у Судану, у коме је боравио у саставу хуманитарне организације. У Подгорици је ангажован на развоју црногорске кардиохирургије. Поново га зову из Института у Каменици у којем остаје годину дана.

Многи пацијенти му се и данас јављају, с некима је постао истински пријатељ, јер у њиховим грудима куца опорављено срце. Стеванове веште руке, искуство и знање допринели су да им се живот продужи. Остао је скроман, без обзира на академска звања која су се кретала од помоћног асистента до ванредног професора на Медицинском факултету у Београду и Новом Саду. Аутор је и коаутор више од 300 стручних радова и две књиге из кардиоваскуларне хирургије. Кад би сабирао сате проведене у операционим салама, била би то импозантна бројка. Дежурства умеју да буду врло напорна. Једно такво, у новогодишњој ноћи, у Клиничкој болници у Новом Саду, и данас памти: дежурао је од пола седам ујутру 31. децембра до 10 ујутру следећег дана, скоро непрекидно у операционој сали, с паузама од неколико минута између операција. Поред стандардних хитних процедура, оперисао је и три особе које су задобиле убоде ножем. Два дана су му била потребна да се опорави од таквог напора. Иако је дежурна екипа организовала новогодишње послужење, он то готово ништа није окусио.

У медицину је био заљубљен од првог дана кад је почео да студира. Привржен књизи и науци, одговоран према ономе што ради. И данас памти кад му је оперисано слепо црево у загребачкој Војној болници:

– Три дана после операције имао сам заказан испит. Наравно, лекари нису хтели ни да чују да се, с ушивеном раном, појавим на факултету. Али ни ја нисам хтео да одустанем од испита. Требало је само видети то надмудривање! Победила је моја упорност, положио сам испит и, корак по корак, вратио се у болнички кревет. Мало је рећи да су сви били запрепашћени мојом упорношћу да се појавим пред професором и одговарам градиво.