Čarobnjak s gitarom

Slušati najpoznatije kompozicije iz bogatog autorskog opusa Radomira Mihailovića Točka i grupe „Smak”, udobno zavaljen u crvenoj plišanoj fotelji –  nije bilo izvodljivo. Brideli su dlanovi. Pevalo se. Skandiralo.

Veličanstvena atmosfera ispunjena emocijama na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu bila je potvrda onoga što je publika svih generacija osetila – da sluša ostvarenje vrhunskog rok gitariste i kompozitora koje je prevazišlo žanrove i vreme.

Povod je bila dodela nagrade Udruženja kompozitora Srbije „Darko Kraljić” za muzičko stvaralaštvo/životno delo u domenu popularne muzike za 2024. godinu. Ovo priznanje ne samo da slavi njegov autorski opus, već i njegovu sposobnost da spoji rokenrol s improvizacionim elementima džeza, primesama bluza i arhaičnošću izvornog balkanskog folklora u jedan prepoznatljiv zvuk.

Tako da se i sam Točak, kako je u šali rekao prilikom uručivanja priznanja, opsetio da je član udruženja. I onda, umesto da drži prigodan govor, da zahvali na nagradi, Točak traži stolicu, gitaru i… počinje priču o Darku Kraljiću, poznatom kompozitoru, začetniku zabavne muzike u Jugoslaviji, o tonskom ukrašavanju.

Tako smo saznali da je šezdesetih godina, u vreme kada je bio popularan „Zvižduk u osam”, i „Smak” imao svoj prepoznatljivi zvuk zvižduka. I sve to – na gitari.

Priznanje je Mihailović dobio u 75. godini, ali se nije ustezao da pokaže emocije. Na pitanje kako se oseća, kroz osmeh je odgovorio:

„Kao Ivo Andrić.”

Moglo bi se reći da mu je život od malih nogu „stavio” gitaru u ruke. Već kao petogodišnjak počeo je da se zanima za muziku i žičane instrumente, pa je posle nekoliko godina počeo da uči da svira gitaru. Međutim, bezbrižno detinjstvo naglo je prekinula upala kostiju i mišića na nozi. Kao osmogodišnjak započeo je lečenje po bolnicama koje je potrajalo pet godina:

„Kako boli zub, e, tako i ovo, ali još jače – to mi je život dao da osetim.”

Vreme provedeno u bolničkom krevetu iskoristio je za vežbanje gitare, a i kasnije je kod kuće često, ležeći u krevetu, svirao dok ne zaspi.

Da je bila bogatija porodica i klavir bi, govorio je, strasno svirao.

Voleo je da čita medicinske enciklopedije, da igra šah. Pričalo se da je znao napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera.

Od igranki do legende

Iako je rođen u Čačku, Točak svoju karijeru vezuje za Šumadiju.

„Našli smo se kod Zorana Milanovića, basiste u Kragujevcu, koji je bio veći grad i od Čačka i od Kepinog (Slobodan Stojanović) Kraljeva. Imali su tradiciju dobrih igranki. Počeli smo sa svirkama kao anonimni bend, poznat po dobroj svirci, u prostorijama Vatrogasnog doma”, ispričao je Točak jednom prilikom.

U početku su izvodili obrade tuđih pesama, s idejom da osnuju sopstveni bend. Tako je nastala grupa „Smak”, koja je delovala u periodu 1971–1981, a zatim se, u različitim postavama, ponovo okupljala radi koncerata i snimanja albuma.

Točak je snimio nekoliko solo singlova i izdao album jednostavnog naziva „R. M. Točak”, koji je postao najprodavaniji album u Jugoslaviji 1976. godine. Komponovao je muziku za film i pozorište, a za film „Vizantijsko plavo” dobio je 1994. „Kristalnu prizmu”.

„Smak” danas ima status legendarne grupe, a Točka mnogi smatraju jednim od najboljih gitarista koji je ikada svirao na ovim prostorima.

Mnoštvo je zanimljivih priča vezanih za grupu, uključujući i poreklo imena – po mjuziklu koji nikada nije izvođen. Posle su izmišljali da je to skraćenica od „samostalni” ili „samoupravni ansambl Kragujevac”.

Jedan od gitarista kome se Točak posebno divio bio je Džimi Hendriks, s kojim ga često i upoređuju.

„Ono što je Džimi Hendriks bio za planetarno sviranje gitare – to je za nekadašnje jugoslovenske, u užem smislu srpske rok okolnosti bio i ostao on – R. M. Točak,” zabeležio je Mihajlo Pantić u knjizi „Biti rokenrol”.

U jednom intervjuu Slobodan Stojanović Kepa ispričao je kako je nastao „Bluz u parku”. Goran Živanović, novinar i poznavalac naše muzičke scene, kaže:

„To je domaći zadatak i dan-danas.”

Matrica je bila spremna, Točak je trebalo da snimi solo, ali mu nije išlo. Napravili su pauzu za ručak, popila se čaša-dve vina, i kada je ušao u studio – to je samo izašlo iz njega.

„Taj solo nije navežbao. Taj trenutak je to doneo. Osećaj koji ili imaš ili nemaš, to se ne uči. Publika zna svaki ton tog sola, svaki ton pevaju”, ispričao je Kepa.

Još jedan solo u tom rangu je iz kompozicije „Zašto ne volim sneg”, posvećene preminulom bratu.

Lični pečat

Sam Točak smatra da muzika mora da ima lični pečat: „Na sceni prolaze samo oni koji imaju taj neposredan iskaz koji govori iz njih.”

„Sećam se da je mene na samom početku privukla Ju grupa, jer je ta muzika bila vezana za folk momenat. To, plus ono što osećaš, za mene predstavlja pun pogodak. Kad neko dođe sa strane i želi da čuje srpski bend, on očekuje da čuje srpsku muziku, isto kao kad mi u Meksiku očekujemo meksičku muziku”, izjavio je autor „Daira”, pesme koju je uradio još 1969, samo što se tada zvala „Dajte mi rakije”, međutim preinačeno je u „Daire, dajte mi daire”…

Prepoznatljiv na sceni, obučen u crno sa šeširom, iz praktičnih razloga: „Šešir sam nosio jer su mi smetali reflektori.”

Prepričava se kao anegdota da je u Ulici Đure Đakovića u Beogradu stajao Radomirov crveni fića koji je društvo nazivalo „fikus”.

Točak i dan-danas stvara, kako kaže, muzikom se bavi od jutra do maraka, ali su to sada klasične kompozicije za klavir i za simfonijski orkestar.

I ćerka na bini u Narodnom pozorištu

Na koncertu, među izvođačima koji su izveli poznate numere, došla je iz Rijeke da nastupi i Ana Mihailović, Točkova ćerka.
„Moje ćerke su rano upisale muzičku školu, najstarija Sofija gitaru, a Marija i Ana klavir. Završile su studije”, kaže ponosni otac tri ćerke i sina, uz napomenu da je njihov talenat prepoznala supruga Svetlana.

Na kraju programa salom se prolomila pesma „Satelit”, a publika je i po izlasku iz pozorišta pevušila „O, kad će doći dan”.

Točkonja, Točak, Točkić

Radomir Mihailović na desnoj ruci ima istetoviran točak – simbol kretanja i poštovanja prema ocu, koji je takođe imao istu tetovažu.
„Otac je bio kolar, iznad radnje mu je stajao točak, ali i muzičar, amaterski. Pošto je imao mnogo dece – nas 11 – očekivao je od svakog da se prihvati njegovog posla. Njega su zvali Risto Točkonja, mog starijeg brata Točak, a mene su zvali Točkić, pošto sam bio najmlađi. Kad sam prešao u Kragujevac, onda sam i ja postao Točak”, ispričao je Radomir jednom prilikom.