Vašarski fotograf i veštačka inteligencija

KARNEVALIZACIJA STVARNOSTI

Milentije Đorđević

Od 1826. godine, kad je Žozef Nijeps proizveo prvu fotografiju pod nazivom Pogled sa prozora u Le Grasu, fotografija je doživela mnogobrojna tehnička i tehnološka unapređenja. Klasična fotografija je vladala sve do 1990. godine i pojave prvih komercijalnih digitalnih aparata i prvih softvera za obradu fotografija. Gotovo vek i po fotografi su bili oslonjeni na mogućnosti tehnike, foto-laboratorije i ručni rad. Za dodatne intervencije na fotografijama primenjivalo se tzv. retuširanje. Retuširanje se uglavnom izvodilo na negativu i pozitivu. Bio je to pravi zanat koji je podrazumevao korišćenje brojnih alata kao što su olovke, četkice i aerografi. Cilj svake intervencije je bio popraviti fotografiju, ali i udovoljiti željama naručilaca, a njihove želje su često bile neverovatne i nemoguće. Po prirodi stvari, ljudi su uvek želeli da budu lepši i poželjniji. Fotograf je tako imao zadatak da smanji nos, uši, da nadomesti izgubljenu kosu, obrve, da ispegla bore – čak i da poveća visinu. Valja reći da su vašarski, putujući fotografi snimali u prirodnim uslovima koji nisu uvek bili pogodni. Ali vašari su bili i najpogodnija mesta za zaradu pa se takvo terensko snimanje moralo pretežno popravljati u studiju i laboratoriji.

U romanu Petrijin venac, u poglavlju Uveličane slike i dosadne mačke Petrija o tome ovako pripoveda: „To si onda imao taki sposobni fotografi. Ti mu daš sasvim malu slikicu, on ti napravi uveličanu. Ti mu daš dve slikice, on ti napravi jednu veliku, tako kaj da ste slikali zajno. Glavu ti ovako, jedan na drugog nasloni. I još ti ponešto doda, lepu bluzu, el aljinu el kosu anduliranu. A muškarcima lep kaput i belu košulju i šarenu mašnu. To mi onda nismo bili tako obučeni. I nismo se uopšte slikali zajno. Odvojeno. A on nas onda sastavio. Pa možda i ne ličimo, al neka. Lepo je.” Ali bilo je situacija kad Petrija nije bila zadovoljna fotografskim umećem.

„Tako je on i moje jadne Milane sve dobro pogodio, lice, vidiš i ova obraz, sve to baš tako bilo, ona tako imala jedan obraz malo veći, samo joj brate, onu kosu napravio ko na neku matoru ženu. To pletenice. Kako dete od četiri godine mož da ima tolike pletenice?”

Fotografski šabloni

Sigurno da je svako od nas video makar jednom takvu dorađenu fotografiju na zidu neke gostinske sobe iz prošlog veka, ali ne samo takvu, već i onu na koju su, u fotografskom šablonu, umetnuta nečija lica sa zanimljivom ikonografijom. Taj šablon mogao je prikazivati cvetni venac, buket cveća ili telo nekakvog junaka ili princeze. Fotografi su u svojim radnjama imali i islikane kulise sa pejzažima, delove stilskog nameštaja, ali i razne rekvizite kao što su štapovi, kišobrani, lepeze, lule, buketi veštačkog cveća i ko zna šta još. Šezdesetih godina prošlog veka fotografi su imali šablone na kojima je pisalo Uspomena iz JNA ili Uspomena iz osnovne škole. Novo vreme donosilo je nove ideje i nove dosetke dovitljivih fotografa. Jedna od takvih je i šablon TV ekrana. Mnogi su sebe, eto, želeli da vide kao kao TV lice i takvom fotografijom im se želja ispunjavala. U Kusturičinom Drvengradu postoji u tom smislu jedan fotografski šablon sa cvetnim vencem, otvorima za dve glave i natpisom Pozdrav sa Mećavnika. Isto tako, posetioci su mogli da se fotografišu ispred kulise gradskog zatvora, koji se, zamislite, zove Humanizam i renesansa, a iza rešetaka su zakleti srpski neprijatelji Buš i Solana. Eto, ko ne bi poželeo da bude ključar takvog zatvora! Parodija i šala dostojna Rablea.

Karnevalska ikonografija narodnih fotografa (da ih tako nazovemo) u priličnoj meri se uklapala u bahtinovsku ideju o ukidanju društvenih ograničenja siromašan i bogat, učen i neuk. Isto tako primetna je ideja o korišćenju različitih perspektiva kad nisko postaje visoko i kad humor i parodija iznenada zablistaju u punom sjaju.

Zbog svoje sveprisutnosti fotografi su tako postajali i predmet interesovanja romanopisaca. Roman Foto-Tobi (1986) Davida Albaharija je najpoznatiji, a likove fotografa srećemo i u romanu Luzitanija (2011) Dejana Atanaskovića, kao i u romanu Kapušon (1987) Svetislava Basare. I u mnogim našim filmovima fotografi, likovi fotografa, kreiraju autorske ideje. Spomenimo samo neke: Tri karte za Holivud Božidara Nikolića, Čudna devojka Jovana Živanovića, Tito i ja Gorana Markovića i Balkanski špijun Dušana Kovačevića.

Fotografski zanat je prvi put ozbiljno doveden u pitanje negde devedesetih godina prošlog veka, kad su se pojavili prvi digitalni aparati (u početku poznatiji kao idioti), a ubrzo zatim i prvi programi za obradu fotografija. Među najboljima su bili Adobe Photoshop, Corell Photo Paint, Adobe Lightroom, Capture One, a za mobilne uređaje Snapseed. Mnogi pobornici klasične fotografije započeli su ubrzo pravi rat protiv digitalnih novotarija. Nalazili su stotinu mana novoj tehnici, a najbitnija je bila ona da je takva fotografija veštačka, da nema dušu, da ne dozvoljava kreativnost i još mnogo toga. Za sve to vreme, ne mareći za kritike, digitalna tehnika je ubrzano napredovala, a mnogi fotografi su brzo hvatali korak sa onim što je nuđeno. Autori novih programa su se svojski trudili da daju odgovore na sve primedbe koje su bile upućene digitalnoj tehnici, pa i više od toga.

Sve to je trajalo negde do novembra 2022. godine, kad je ChatGPT postao dostupan za javnu upotrebu, odnosno kad je 2023. aplikacija, uz brojne derivacije, postala dostupna za preuzimanje u Srbiji putem Google Play Store. Jezikom običnog naroda rečeno, na scenu je stupilo njeno veličanstvo veštačka inteligencija, skraćeno VI. U narodu je već vladalo uverenje da to čudo zna baš sve pa i ono što se ticalo fotografije, filma i svi drugih zavrzlama. Ne mogu da se ovde ne setim one scene iz Držićevog Dunda Maroja kad negromant Dugi Nos (čarobnjak) publici objašnjava svoju čudesnu moć: „Sada ja mislim, sada u ovi čas, ovdi prid vami, ukazati Rim. [...] Para li vam ovo malo mirakulo Rim iz Dubrovnika gledat?” Dakle, pojavilo se jedno novo „mirakulo” koje može zadovoljiti sve vaše zahteve, više od onih dubrovačkih u vreme poklada i karnevala. Za potrebe vaše karnevalizacije stvarnosti ona će vas pitati šta može učiniti za vas, a onda vam bezobrazno reći: „Pitaj bilo šta.” Ovo svakako ukazuje na njenu moć i u prevodu bi moglo glasiti: kaži svoje želje, ispred tebe je prvi put, otkad je sveta i veka, onaj ko sve zna i može. Želiš li da te na svojim fotosima podmladim? – Može. Želiš li da te povećam? – Može. Da naličiš poznatim ljudima? Hoćeš njihova odela, uniforme? – Može. Napiši šta želiš i bilo šta o sebi i ja ću te portretisati. Mogu promeniti ekspresiju tvog lica: ako si ozbiljan, a želiš da si nasmejan; ako si nasmejan, pa želiš da si ozbiljan. – Može.

Istina istinska

A može sve ono što je i ranije moglo, samo neverovatno brže i neverovatno kvalitetnije i uverljivije. Mnogo bolje nego što su nekadašnji fotografi radili. Elem, nema više onoga iz bajke gde zlatna ribica ispunjava samo tri želje, nema duha iz boce koji će vas slušati do trenutka kad ne preterate. I još nešto: tvoje tajne, nemoguće i bezobrazne želje znamo samo ti i ja. Čak i ako hoćeš da menjaš svet, čak i to. Može. I ne moraš čekati Bele poklade ili kakav karneval, maskenbal. Uz moju pomoć možeš imati svoj karneval, svoj bal pod maskama. Evo samo nekih od brojnih pomoćnika: AI Redesign, Photo Generator, In video AI, Luminator itd.

I, najzad, nama ostaje jedno retorsko pitanje: šta ako se na svim našim fotografijama pojavimo i prikažemo kao neko ko nismo stvarno mi? Kakvu će to zbrku i zabunu napraviti, kakvu ćemo sliku pružiti budućim generacijama? Hoće li oni stvarno znati ko smo to Mi? Da li će misliti da je njihov deda u generalskoj uniformi stvarno bio general, da li ćete živeti u uverenju da je vaša majka bila stvarna lepotica? Konačno, ko je svetu napravio veću štetu: vašarski fotograf ili veštačka inteligencija? Kako ćemo odvojiti karnevalsku istinu od istine istinske. Hoćemo li ubuduće pored svakog dokumenta, fotografije, biografije ili memoara dodati ono što jedan naš pisac napisa na početku svog romana: „Slušaj, ovo ti je istina istinska.”