Вашарски фотограф и вештачка интелигенција
Шездесетих година прошлог века фотографи су имали шаблоне на којима је писало „Успомена из ЈНА” или „Успомена из основне школе”. Ново време доносило је нове идеје и нове досетке довитљивих фотографа. Једна од таквих је и шаблон ТВ екрана
КАРНЕВАЛИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ
Милентије Ђорђевић
Од 1826. године, кад је Жозеф Нијепс произвео прву фотографију под називом Поглед са прозора у Ле Грасу, фотографија је доживела многобројна техничка и технолошка унапређења. Класична фотографија је владала све до 1990. године и појаве првих комерцијалних дигиталних апарата и првих софтвера за обраду фотографија. Готово век и по фотографи су били ослоњени на могућности технике, фото-лабораторије и ручни рад. За додатне интервенције на фотографијама примењивало се тзв. ретуширање. Ретуширање се углавном изводило на негативу и позитиву. Био је то прави занат који је подразумевао коришћење бројних алата као што су оловке, четкице и аерографи. Циљ сваке интервенције је био поправити фотографију, али и удовољити жељама наручилаца, а њихове жеље су често биле невероватне и немогуће. По природи ствари, људи су увек желели да буду лепши и пожељнији. Фотограф је тако имао задатак да смањи нос, уши, да надомести изгубљену косу, обрве, да испегла боре – чак и да повећа висину. Ваља рећи да су вашарски, путујући фотографи снимали у природним условима који нису увек били погодни. Али вашари су били и најпогоднија места за зараду па се такво теренско снимање морало претежно поправљати у студију и лабораторији.
У роману Петријин венац, у поглављу Увеличане слике и досадне мачке Петрија o томе овако приповеда: „То си онда имао таки способни фотографи. Ти му даш сасвим малу сликицу, он ти направи увеличану. Ти му даш две сликице, он ти направи једну велику, тако кај да сте сликали зајно. Главу ти овако, један на другог наслони. И још ти понешто дода, лепу блузу, ел аљину ел косу андулирану. А мушкарцима леп капут и белу кошуљу и шарену машну. То ми онда нисмо били тако обучени. И нисмо се уопште сликали зајно. Одвојено. А он нас онда саставио. Па можда и не личимо, ал нека. Лепо је.” Али било је ситуација кад Петрија није била задовољна фотографским умећем.
„Тако је он и моје јадне Милане све добро погодио, лице, видиш и ова образ, све то баш тако било, она тако имала један образ мало већи, само јој брате, ону косу направио ко на неку матору жену. То плетенице. Како дете од четири године мож да има толике плетенице?”
Фотографски шаблони
Сигурно да је свако од нас видео макар једном такву дорађену фотографију на зиду неке гостинске собе из прошлог века, али не само такву, већ и ону на коју су, у фотографском шаблону, уметнута нечија лица са занимљивом иконографијом. Тај шаблон могао је приказивати цветни венац, букет цвећа или тело некаквог јунака или принцезе. Фотографи су у својим радњама имали и исликане кулисе са пејзажима, делове стилског намештаја, али и разне реквизите као што су штапови, кишобрани, лепезе, луле, букети вештачког цвећа и ко зна шта још. Шездесетих година прошлог века фотографи су имали шаблоне на којима је писало Успомена из ЈНА или Успомена из основне школе. Ново време доносило је нове идеје и нове досетке довитљивих фотографа. Једна од таквих је и шаблон ТВ екрана. Многи су себе, ето, желели да виде као као ТВ лице и таквом фотографијом им се жеља испуњавала. У Кустуричином Дрвенграду постоји у том смислу један фотографски шаблон са цветним венцем, отворима за две главе и натписом Поздрав са Мећавника. Исто тако, посетиоци су могли да се фотографишу испред кулисе градског затвора, који се, замислите, зове Хуманизам и ренесанса, а иза решетака су заклети српски непријатељи Буш и Солана. Ето, ко не би пожелео да буде кључар таквог затвора! Пародија и шала достојна Раблеа.
Карневалска иконографија народних фотографа (да их тако назовемо) у приличној мери се уклапала у бахтиновску идеју о укидању друштвених ограничења сиромашан и богат, учен и неук. Исто тако приметна је идеја о коришћењу различитих перспектива кад ниско постаје високо и кад хумор и пародија изненада заблистају у пуном сјају.
Због своје свеприсутности фотографи су тако постајали и предмет интересовања романописаца. Роман Фото-Тоби (1986) Давида Албахарија је најпознатији, а ликове фотографа срећемо и у роману Лузитанија (2011) Дејана Атанасковића, као и у роману Капушон (1987) Светислава Басаре. И у многим нашим филмовима фотографи, ликови фотографа, креирају ауторске идеје. Споменимо само неке: Три карте за Холивуд Божидара Николића, Чудна девојка Јована Живановића, Тито и ја Горана Марковића и Балкански шпијун Душана Ковачевића.
Фотографски занат је први пут озбиљно доведен у питање негде деведесетих година прошлог века, кад су се појавили први дигитални апарати (у почетку познатији као идиоти), а убрзо затим и први програми за обраду фотографија. Међу најбољима су били Adobe Photoshop, Corell Photo Paint, Adobe Lightroom, Capture One, а за мобилне уређаје Snapseed. Многи поборници класичне фотографије започели су убрзо прави рат против дигиталних новотарија. Налазили су стотину мана новој техници, а најбитнија је била она да је таква фотографија вештачка, да нема душу, да не дозвољава креативност и још много тога. За све то време, не марећи за критике, дигитална техника је убрзано напредовала, а многи фотографи су брзо хватали корак са оним што је нуђено. Аутори нових програма су се својски трудили да дају одговоре на све примедбе које су биле упућене дигиталној техници, па и више од тога.
Све то је трајало негде до новембра 2022. године, кад је ChatGPT постао доступан за јавну употребу, односно кад је 2023. апликација, уз бројне деривације, постала доступна за преузимање у Србији путем Google Play Store. Језиком обичног народa речено, на сцену је ступило њено величанство вештачка интелигенција, скраћено ВИ. У народу је већ владало уверење да то чудо зна баш све па и оно што се тицало фотографије, филма и сви других заврзлама. Не могу да се овде не сетим оне сцене из Држићевог Дунда Мароја кад негромант Дуги Нос (чаробњак) публици објашњава своју чудесну моћ: „Сада ја мислим, сада у ови час, овди прид вами, указати Рим. [...] Пара ли вам ово мало миракуло Рим из Дубровника гледат?” Дакле, појавило се једно ново „миракуло” које може задовољити све ваше захтеве, више од оних дубровачких у време поклада и карневала. За потребе ваше карневализације стварности она ће вас питати шта може учинити за вас, а онда вам безобразно рећи: „Питај било шта.” Ово свакако указује на њену моћ и у преводу би могло гласити: кажи своје жеље, испред тебе је први пут, откад је света и века, онај ко све зна и може. Желиш ли да те на својим фотосима подмладим? – Може. Желиш ли да те повећам? – Може. Да наличиш познатим људима? Хоћеш њихова одела, униформе? – Може. Напиши шта желиш и било шта о себи и ја ћу те портретисати. Могу променити експресију твог лица: ако си озбиљан, а желиш да си насмејан; ако си насмејан, па желиш да си озбиљан. – Може.
Истина истинска
А може све оно што је и раније могло, само невероватно брже и невероватно квалитетније и уверљивије. Много боље него што су некадашњи фотографи радили. Елем, нема више онога из бајке где златна рибица испуњава само три жеље, нема духа из боце који ће вас слушати до тренутка кад не претерате. И још нешто: твоје тајне, немогуће и безобразне жеље знамо само ти и ја. Чак и ако хоћеш да мењаш свет, чак и то. Може. И не мораш чекати Беле покладе или какав карневал, маскенбал. Уз моју помоћ можеш имати свој карневал, свој бал под маскама. Ево само неких од бројних помоћника: AI Redesign, Photo Generator, In video AI, Luminator итд.
И, најзад, нама остаје једно реторско питање: шта ако се на свим нашим фотографијама појавимо и прикажемо као неко ко нисмо стварно ми? Какву ће то збрку и забуну направити, какву ћемо слику пружити будућим генерацијама? Хоће ли они стварно знати ко смо то Ми? Да ли ће мислити да је њихов деда у генералској униформи стварно био генерал, да ли ћете живети у уверењу да је ваша мајка била стварна лепотица? Коначно, ко је свету направио већу штету: вашарски фотограф или вештачка интелигенција? Како ћемо одвојити карневалску истину од истине истинске. Хоћемо ли убудуће поред сваког документа, фотографије, биографије или мемоара додати оно што један наш писац написа на почетку свог романа: „Слушај, ово ти је истина истинска.”
