S dletom i verom

Porodica Petrović živi i radi sa drvetom i od drveta. Otac Dragiša skoro četiri decenije na strugari u Ranovcu, opština Petrovac na Mlavi, reže drvenu građu, proizvodi vrata i prozore (tišleraj) za kuće po celoj Srbiji. Ćerka Nataša ovladala je veštinom duboreza i sada izrađuje ukrasna vrata, duborezom ukrašen nameštaj, mobilijar za crkve i manastire i van granica naše zemlje.

– Sve je počelo sasvim slučajno – započinje priču stari majstor, dok sedimo kraj velike gomile stabala sirove građe, koju će posle rezanja i sušenja ugraditi u nameštaj.

– Naša porodica oduvek se bavila poljoprivredom i stočarstvom. U mladosti sam sa suprugom počeo da gradim novu kuću. Za krov nam je bila potrebna drvena građa. Otišao sam da je kupim na strugari u okolini Žagubice. Tada sam se prvi put susreo sa gaterom, horizontalnom testerom koja reže stablo u grede i daske, i rešio da napravim strugaru. Do tada smo za obaranje i obradu stabala koristili ručne testere.

Pauzu u razgovoru pravimo jer je majstor Dragiša doneo dugu starinsku testeru.

– Vidiš, sinovac, od ove testere je sve počelo. Sa njom smo odlazili u šumu i njome sekli stabla, a bogami i daske. Vuku je dvojica, jedan sa jedne, a drugi sa druge strane. Obavezno u šumi, gde smo obarali stablo, palili smo vatru, kako bismo napravili pepeo, koji smo ubacivali u rez da bi testera lakše sekla jer sirovo drvo ne prima rez.

Bio je to spor proces zato je majstor Dragiša kupio gater, horizontalnu testeru na gas, kasnije na benzin, a sada je pokreće elektromotor. Rezanu građu je prodavao stolarima iz okoline. Zbog velike potražnje više nije mogao da snabdeva kupce suvom građom, pa je napravio i sušaru. Korak po korak nastala je poznata strugara i stolarska radionica.

U ratnim godinama u kuću im dolazi iz Bosne majstor Stefan, kojem pružaju utočište i zapošljavaju ga.

Te godine odlaze na sajam nameštaja u Beogradu, gde se Nataša prvi put susreće sa duborezanim nameštajem. Gledajući izložene eksponate koji su višestruko skuplji od nerezbarenih, rešila je da se oproba i pokuša da uradi neki ukras na dasci.

Po povratku sa sajma, Stefan je iz svog alata izvukao dleto, pričvrstio je dasku u stegu i dao joj da proba da obradi drvo. Čvrsto je uronila oštro sečivo u dasku, iz koje je kroz žleb potekla kontinuirana pravilna linija ivera, ostavljajući prvu brazdu u drvetu i dajući mu novi oblik. Pogledavši to, majstor je rekao: „Biće nešto od tebe” i poklonio joj dleto, sa kojim i danas radi.

– Kao malu uvek su me zanimale stare stvari. Sećam se, dok su svi moji ukućani na letovanjima na moru goreli na suncu, ja sam gledala izloge antikvarnica u kojima su se prodavale stare stvari. Divila sam se ukrašenim svećnjacima, rezbarenim stolicama, ogledalima, ramovima za slike i starom nameštaju. Mama me je stalno prekorevala da se ostavim tih „zarđotina”, ali sam ja nastavila sa svojim istraživanjima, uživajući u šarama i ornamentima – priča Nataša, dodajući da je odmalena pomagala ocu u radionici.

– Pojavom novih materijala, plastike, aluminijuma, medijapana... tatin posao je počeo da opada. Doveden je u pitanje opstanak radionice. Pored toga, javili su se i problemi sa zdravljem. I tako kad više nemaš kud, odeš u crkvu da potražiš pomoć i utehu – nastavlja Nataša kazivanje, priznajući da joj je trebalo vremena da krene u duborez. Seća se da je početkom veka u Beograd stigla ikona Bogorodice Trojeručice sa Hilandara. Išla je da joj se pokloni i pomoli za svoje i dečje zdravlje. Kroz mimohod vernika, koji su je propustili sa detetom u naručju, prišla je ikoni i ostala zadivljena njenom lepotom i ukrašenim ramom. Pred Bogorodicom Trojeručicom se pomolila za zdravlje i poželela da i sama počne da rezbari drvo.

Stalni odlasci na kontrole u prestonicu, nesigurnost u radionici i strah od neizvesnosti usadili su joj se u srce. Prolazeći kraj jedne crkve u izgradnji, pomislila je da bi mogla da proba da uradi nešto za nju. Uradila je i poklonila rad. To se svidelo svešteniku i ponudio joj je da uradi sada za novac deo ikonostasa. Vremenom je počela da obilazi kolonije i učestvuje na njima, družeći se sa drugim umetnicima. Radovi su joj se našli i na izložbama. Ohrabrena tim uspesima, počinje da ulaže u alat, zapošljava se u preduzeću za izradu nameštaja sa duborezom i još više napreduje. Za svoju crkvu u Ranovcu daruje jedan rad. Taj rad je video episkop braničevski gospodin Ignatije i blagoslovio da nastavi rad na izradi prestola i mobilijara u crkvi. Tako je sve počelo. Iz Natašinih ruku u ovih 25 godina rada nastali su nebrojeni kubici ikonostasa, tronova, stasidija za opremu pravoslavnih crkava i manastira u Parizu, Vićenci, Kanadi, manastiru Tumane, Podgorici... Uradila je i kivot za mošti Svetog Despota Stefana u manastiru Manasija i svetaca u manastiru Tumane.

Ispunila joj se želja iz detinjstva da učini nešto trajno, što bi ljudima bilo korisno, lepo i donosilo smirenje.

Za nju je duborez postao način života. U porodičnoj radionici kroz kasne sate i rana jutra prolama se samo ritmički skladni zvuk čekića i dleta. Iz tog strpljivog razgovora sa drvetom u daskama stoletnih hrastova nastaju dela koja pričaju priču. To je poema koja kazuje o istrajnosti, lepoti i večnom traganju za smislom postojanja. Posebno je ponosna što su se sin, snaha i ćerka takođe posvetili radu u radionici. Tako će sada i treća generacija nastaviti dedinim stopama, bežeći od brzine sadašnjeg života u smirenost stvaranja.

Oni znaju da ih je Nataša odnegovala i othranila dletom i čekićem, radeći sopstvenim rukama od crkve do crkve.