С длетом и вером

Породица Петровић живи и ради са дрветом и од дрвета. Отац Драгиша скоро четири деценије на стругари у Рановцу, општина Петровац на Млави, реже дрвену грађу, производи врата и прозоре (тишлерај) за куће по целој Србији. Ћерка Наташa овладала је вештином дубореза и сада израђује украсна врата, дуборезом украшен намештај, мобилијар за цркве и манастире и ван граница наше земље.

– Све је почело сасвим случајно – започиње причу стари мајстор, док седимо крај велике гомиле стабала сирове грађе, коју ће после резања и сушења уградити у намештај.

– Наша породица одувек се бавила пољопривредом и сточарством. У младости сам са супругом почео да градим нову кућу. За кров нам је била потребна дрвена грађа. Отишао сам да је купим на стругари у околини Жагубице. Тада сам се први пут сусрео са гатером, хоризонталном тестером која реже стабло у греде и даске, и решио да направим стругару. До тада смо за обарање и обраду стабала користили ручне тестере.

Паузу у разговору правимо јер је мајстор Драгиша донео дугу старинску тестеру.

– Видиш, синовац, од ове тестере је све почело. Са њом смо одлазили у шуму и њоме секли стабла, а богами и даске. Вуку је двојица, један са једне, а други са друге стране. Обавезно у шуми, где смо обарали стабло, палили смо ватру, како бисмо направили пепео, који смо убацивали у рез да би тестера лакше секла јер сирово дрво не прима рез.

Био је то спор процес зато је мајстор Драгиша купио гатер, хоризонталну тестеру на гас, касније на бензин, а сада је покреће електромотор. Резану грађу је продавао столарима из околине. Због велике потражње више није могао да снабдева купце сувом грађом, па је направио и сушару. Корак по корак настала је позната стругара и столарска радионица.

У ратним годинама у кућу им долази из Босне мајстор Стефан, којем пружају уточиште и запошљавају га.

Те године одлазе на сајам намештаја у Београду, где се Наташа први пут сусреће са дуборезаним намештајем. Гледајући изложене експонате који су вишеструко скупљи од нерезбарених, решила је да се опроба и покуша да уради неки украс на дасци.

По повратку са сајма, Стефан је из свог алата извукао длето, причврстио је даску у стегу и дао јој да проба да обради дрво. Чврсто је уронила оштро сечиво у даску, из које је кроз жлеб потекла континуирана правилна линија ивера, остављајући прву бразду у дрвету и дајући му нови облик. Погледавши то, мајстор је рекао: „Биће нешто од тебе” и поклонио јој длето, са којим и данас ради.

– Као малу увек су ме занимале старе ствари. Сећам се, док су сви моји укућани на летовањима на мору горели на сунцу, ја сам гледала излоге антикварница у којима су се продавале старе ствари. Дивила сам се украшеним свећњацима, резбареним столицама, огледалима, рамовима за слике и старом намештају. Мама ме је стално прекоревала да се оставим тих „зарђотина”, али сам ја наставила са својим истраживањима, уживајући у шарама и орнаментима – прича Наташа, додајући да је одмалена помагала оцу у радионици.

– Појавом нових материјала, пластике, алуминијума, медијапана... татин посао је почео да опада. Доведен је у питање опстанак радионице. Поред тога, јавили су се и проблеми са здрављем. И тако кад више немаш куд, одеш у цркву да потражиш помоћ и утеху – наставља Наташа казивање, признајући да јој је требало времена да крене у дуборез. Сећа се да је почетком века у Београд стигла икона Богородице Тројеручице са Хиландара. Ишла је да јој се поклони и помоли за своје и дечје здравље. Кроз мимоход верника, који су је пропустили са дететом у наручју, пришла је икони и остала задивљена њеном лепотом и украшеним рамом. Пред Богородицом Тројеручицом се помолила за здравље и пожелела да и сама почне да резбари дрво.

Стални одласци на контроле у престоницу, несигурност у радионици и страх од неизвесности усадили су јој се у срце. Пролазећи крај једне цркве у изградњи, помислила је да би могла да проба да уради нешто за њу. Урадила је и поклонила рад. То се свидело свештенику и понудио јој је да уради сада за новац део иконостаса. Временом је почела да обилази колоније и учествује на њима, дружећи се са другим уметницима. Радови су јој се нашли и на изложбама. Охрабрена тим успесима, почиње да улаже у алат, запошљава се у предузећу за израду намештаја са дуборезом и још више напредује. За своју цркву у Рановцу дарује један рад. Тај рад је видео епископ браничевски господин Игнатије и благословио да настави рад на изради престола и мобилијара у цркви. Тако је све почело. Из Наташиних руку у ових 25 година рада настали су небројени кубици иконостаса, тронова, стасидија за опрему православних цркава и манастира у Паризу, Вићенци, Канади, манастиру Тумане, Подгорици... Урадила је и кивот за мошти Светог Деспота Стефана у манастиру Манасија и светаца у манастиру Тумане.

Испунила јој се жеља из детињства да учини нешто трајно, што би људима било корисно, лепо и доносило смирење.

За њу је дуборез постао начин живота. У породичној радионици кроз касне сате и рана јутра пролама се само ритмички складни звук чекића и длета. Из тог стрпљивог разговора са дрветом у даскама столетних храстова настају дела која причају причу. То је поема која казује о истрајности, лепоти и вечном трагању за смислом постојања. Посебно је поносна што су се син, снаха и ћерка такође посветили раду у радионици. Тако ће сада и трећа генерација наставити дединим стопама, бежећи од брзине садашњег живота у смиреност стварања.

Они знају да их је Наташа однеговала и отхранила длетом и чекићем, радећи сопственим рукама од цркве до цркве.