Brazda sačuvala državu

Kad god je državi bilo teško, leđa je podmetalo selo. Pre svega da prehrani varošane, ali i svoje stanovnike koji su mu ostali verni i nisu želeli da osete blagodeti gradova. Tek kad su nas zadesili bombardovanje i pandemija virusa korona – svi koji su mogli utočište su potražili u selima. Kuće i vikendice su tada naglo poskupele, a potražnja za kupovinom nekretnina porasla je mimo svih očekivanja. Opet se, dakle, selo žrtvovalo. Nažalost, mnoga se uveliko prazne, dok su druga odavno opustela.

Može li se, i pored svega, oživeti srpsko selo? Kako privući one koji imaju želju da u njima žive, kad tamo nema škola, ambulanti, dobro snabdevenih prodavnica, pre svega dobrih puteva? Migracije su odavno učinile svoje, mada ima i svetlih primera, odnosno sela u kojima se lepo živi i čiji se žitelji bave proizvodnjom vina, meda, stočarstvom, uzgajaju lekovito bilje, voće, povrće u plastenicima. U nekima postoje proizvodni pogoni i manje fabrike. Naše selo oduvek je važilo za izuzetno stabilan oslonac države, tako da smo zahvaljujući njegovim stanovnicima opstali na istorijskoj i geografskoj vetrometini.

Korist od zadruga

Ima li nade za opstanak srpskog sela? Poznati agroekonomista, redovni profesor u penziji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji se godinama bavi ovom problematikom, dr Miladin Ševarlić u razgovoru za „Magazin” to ovako objašnjava:

– Da bi selo opstalo, država najviše treba da pomogne izgradnjom puteva, vodovoda i kanalizacije, informatičke i gasne mreže. Posebne podsticaje valja usmeriti ka opstanku u planinskim područjima. Zašto se ne ugledamo na Švajcarsku, čiji su političari krajnje iskreni: „Onima gore, u planinama, daćemo sve što traže. Prevozićemo im žičarama steone junice i sagraditi mlekovod sa planine do mlekara. Jer kad oni umru ili se odsele, znamo da se niko nikada više neće vratiti na njihova gazdinstva.”

Srbija već nekoliko godina finansira kupovinu kuća sa malim okućnicama i doseljavanje mladih bračnih parova sa decom, uglavnom u prigradska sela. Ali ne pomažu se, posebnim podsticajima, bračni parovi srednjih godina sa decom koji bi živeli u planinskim i prigraničnim područjima. Oni tu treba da ostanu i opstanu i da se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Podaci iz tri popisa (2002, 2012. i 2023) potvrđuju da se smanjuje broj gazdinstava i poljoprivrednika i da je starosna struktura sve nepovoljnija.

– Formalno, sela u Srbiji su „nestala” između 1981. i 1991. godine. Nekad je bilo drugačije – analizira naš sagovornik. – U selima su dominirale nasleđene porodične zadruge, višegeneracijske zajednice brojnih krvnih srodnika na većim imanjima i sluga koje su živele zajedno s ukućanima. Takva organizacija porodičnih zadruga obezbeđivala je socijalnu sigurnost za stare i bolesne članove, birala najbolju decu za školovanje, a komišanje kukuruza i prela su bili prilika da se mladi upoznaju zbog sklapanja braka, pod „prismotrom” prisutnih majki i snajki.

Svi naši oslobodilački ratovi u 19. i 20. veku temeljili su se na seoskim demografskim i agrarnim resursima (vojnici, konji, mazge, vučna stoka, ishrana vojnika). Uz to, veliki je doprinos sela i u snabdevanju pijaca u gradovima. Kako nekada, tako i danas. Zato je i te kako opravdano pitanje: ima li nade za opstanak naših sela?

– Seljak je najstarije zanimanje, koji težačkim sopstvenim i radom svojih ukućana najčasnije i najteže (posle rudara u jamskim kopovima) zarađuje svoje parče hleba – smatra prof. dr Ševarlić. – On ne samo što brine o članovima svog domaćinstva već rešava i zajedničke potrebe seoske zajednice. Podsetimo se moje po(r)uke posle virusa korona: „Kad je teško, selo potraži i kod seljaka se ispomaži.”

Iskustva uspešnih

Srbija simbolično pomaže poljoprivrednu proizvodnju. Od 2013. do 2023. poljoprivrednicima je zakinuto 1,2 milijarde evra, tačnije tri prosečna godišnja agrarna budžeta. Podsticaje za poljoprivrednu proizvodnju karakteriše uravnilovka – isti je iznos subvencija po hektaru ne samo za sve četiri kategorije korišćenja obradivog zemljišta već i za svih osam katastarskih klasa. Zbog toga smo imali demografski egzodus stanovništva iz brdskih, posebno planinskih područja, tako da više ne treba da govorimo o „selima bez ognjišta”, već o čitavim regionima bez stanovništva. To je karakteristično za pogranična područja prema Rumuniji, u Banatu, a posebno za regione na istoku i jugu centralne Srbije.

Možemo li, na primeru nekih evropskih zemalja, da primenimo ono što je kod njih višestruko blagodetno?

– Svakako da možemo, a i moramo, smatra ovaj poznati stručnjak. – Tako, recimo, Slovenija primenjuje model ravnomernog regionalnog razvoja, dok je Austrija najbolji primer transformacije konvencionalne, sa pesticidima, ka organskoj poljoprivredi. Za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju karakteristična je Holandija, koja na oko 11.000 hektara pod plastenicima i staklenicima ostvaruje godišnju proizvodnju od 8,6 milijardi evra, a ukupna vrednost njene poljoprivredne proizvodnje, na površini manjoj od Vojvodine, premašuje 100 milijardi evra!

Kako demografski i ekonomski ne možemo da „oživimo” sva nekadašnja sela, država treba da značajno veća sredstva usmeri na formiranje centara ruralnog razvoja – varošica sa svim ustanovama koje će žiteljima omogućiti kvalitetniji život. Dakle, da imaju škole, dobre puteve, markete, dom zdravlja, apoteku, benzinsku pumpu, poštu sa bankarskim automatom... Jedno je sasvim sigurno: selo je ekološki najpogodnije stanište za ljude, a poljoprivreda jedina izvesna delatnost za proizvodnju hrane dok postoji ljudska civilizacija.

Za srpsko selo ima nade, ali su potrebni mnogi konkretni planovi, a potom i rezultati da bi se to ostvarilo. Neki podaci su, ipak, poražavajući: sva naselja koja imaju 100 i manje stanovnika uglavnom su staračka i bez naslednika na gazdinstvima. Po nekom nepisanom pravilu, ona nemaju kvalitetne puteve, vodovod, elektro i informatičku infrastrukturu. A 21. je vek!

SUMORNE BROJKE

Popis iz 2022. ukazuje da su naselja u ruralnim područjima Srbije, bez podataka za KiM, najveća slabost nacionalne politike „ravnomernog” regionalnog razvoja, jer su najbrojnija – 4.471 od ukupno 4.709 naselja, zauzimajući najveću teritoriju (69.796 kvadratnih kilometara od ukupno 77.707 kvadratnih kilometara. Nažalost, demografski su ispražnjena. U njima živi 2.207.955 stanovnika od ukupno 6.647.003, koliko je danas u Srbiji.

AGRONOMI DA UČE NAROD

U drugoj polovini 19. veka, kada je osnovana prva Zemljodelska škola u Topčideru, u dvogodišnjem trajanju Kneževstvu Srbije darivala je prvih 200 seoskih ekonoma (agronoma). Potom je 1869. u Beogradu formirano Društvo za poljsku privredu, čiji je pravni sledbenik od 1964. Savez poljoprivrednih inženjera i tehničara. U našoj zemlji je tada bilo više od 90 odsto agrarnog stanovništva.

Prvi budući agronomi svaki dan su prolazili kroz kapiju iznad koje je pisalo: „Agronomi da uče narod kako se radi i da ga nadziravaju.”

POBEDNICI POSUSTALI

Prof. dr Ševarlić ukazao je na još jednu tamnu stranu opstanka naših sela:

– Kao višegodišnji član i predsednik komisije za „Takmičenje sela Srbije”, skrenuo sam pažnju na činjenicu da su pojedina sela danas „na izdisaju”, iako smo ih do kraja 20. veka proglašavali za republičke pobednike. Država ne treba prepisivački da primenjuje metodologiju nametnutu iz Evropske unije, već da u popisne kategorije naselja vrati selo, kao najbrojniju i teritorijalno najsveobuhvatniju kategoriju naselja.