Бразда сачувала државу

Кад год је држави било тешко, леђа је подметало село. Пре свега да прехрани варошане, али и своје становнике који су му остали верни и нису желели да осете благодети градова. Тек кад су нас задесили бомбардовање и пандемија вируса корона – сви који су могли уточиште су потражили у селима. Куће и викендице су тада нагло поскупеле, а потражња за куповином некретнина порасла је мимо свих очекивања. Опет се, дакле, село жртвовало. Нажалост, многа се увелико празне, док су друга одавно опустела.

Може ли се, и поред свега, оживети српско село? Како привући оне који имају жељу да у њима живе, кад тамо нема школа, амбуланти, добро снабдевених продавница, пре свега добрих путева? Миграције су одавно учиниле своје, мада има и светлих примера, односно села у којима се лепо живи и чији се житељи баве производњом вина, меда, сточарством, узгајају лековито биље, воће, поврће у пластеницима. У некима постоје производни погони и мање фабрике. Наше село одувек је важило за изузетно стабилан ослонац државе, тако да смо захваљујући његовим становницима опстали на историјској и географској ветрометини.

Корист од задруга

Има ли наде за опстанак српског села? Познати агроекономиста, редовни професор у пензији Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, који се годинама бави овом проблематиком, др Миладин Шеварлић у разговору за „Магазин” то овако објашњава:

– Да би село опстало, држава највише треба да помогне изградњом путева, водовода и канализације, информатичке и гасне мреже. Посебне подстицаје ваља усмерити ка опстанку у планинским подручјима. Зашто се не угледамо на Швајцарску, чији су политичари крајње искрени: „Онима горе, у планинама, даћемо све што траже. Превозићемо им жичарама стеоне јунице и саградити млековод са планине до млекара. Јер кад они умру или се одселе, знамо да се нико никада више неће вратити на њихова газдинства.”

Србија већ неколико година финансира куповину кућа са малим окућницама и досељавање младих брачних парова са децом, углавном у приградска села. Али не помажу се, посебним подстицајима, брачни парови средњих година са децом који би живели у планинским и приграничним подручјима. Они ту треба да остану и опстану и да се баве пољопривредном производњом. Подаци из три пописа (2002, 2012. и 2023) потврђују да се смањује број газдинстава и пољопривредника и да је старосна структура све неповољнија.

– Формално, села у Србији су „нестала” између 1981. и 1991. године. Некад је било другачије – анализира наш саговорник. – У селима су доминирале наслеђене породичне задруге, вишегенерацијске заједнице бројних крвних сродника на већим имањима и слуга које су живеле заједно с укућанима. Таква организација породичних задруга обезбеђивала је социјалну сигурност за старе и болесне чланове, бирала најбољу децу за школовање, а комишање кукуруза и прела су били прилика да се млади упознају због склапања брака, под „присмотром” присутних мајки и снајки.

Сви наши ослободилачки ратови у 19. и 20. веку темељили су се на сеоским демографским и аграрним ресурсима (војници, коњи, мазге, вучна стока, исхрана војника). Уз то, велики је допринос села и у снабдевању пијаца у градовима. Како некада, тако и данас. Зато је и те како оправдано питање: има ли наде за опстанак наших села?

– Сељак је најстарије занимање, који тежачким сопственим и радом својих укућана најчасније и најтеже (после рудара у јамским коповима) зарађује своје парче хлеба – сматра проф. др Шеварлић. – Он не само што брине о члановима свог домаћинства већ решава и заједничке потребе сеоске заједнице. Подсетимо се моје по(р)уке после вируса корона: „Кад је тешко, село потражи и код сељака се испомажи.”

Искуства успешних

Србија симболично помаже пољопривредну производњу. Од 2013. до 2023. пољопривредницима је закинуто 1,2 милијарде евра, тачније три просечна годишња аграрна буџета. Подстицаје за пољопривредну производњу карактерише уравниловка – исти је износ субвенција по хектару не само за све четири категорије коришћења обрадивог земљишта већ и за свих осам катастарских класа. Због тога смо имали демографски егзодус становништва из брдских, посебно планинских подручја, тако да више не треба да говоримо о „селима без огњишта”, већ о читавим регионима без становништва. То је карактеристично за погранична подручја према Румунији, у Банату, а посебно за регионе на истоку и југу централне Србије.

Можемо ли, на примеру неких европских земаља, да применимо оно што је код њих вишеструко благодетно?

– Свакако да можемо, а и морамо, сматра овај познати стручњак. – Тако, рецимо, Словенија примењује модел равномерног регионалног развоја, док је Аустрија најбољи пример трансформације конвенционалне, са пестицидима, ка органској пољопривреди. За интензивну пољопривредну производњу карактеристична је Холандија, која на око 11.000 хектара под пластеницима и стакленицима остварује годишњу производњу од 8,6 милијарди евра, а укупна вредност њене пољопривредне производње, на површини мањој од Војводине, премашује 100 милијарди евра!

Како демографски и економски не можемо да „оживимо” сва некадашња села, држава треба да значајно већа средства усмери на формирање центара руралног развоја – варошица са свим установама које ће житељима омогућити квалитетнији живот. Дакле, да имају школе, добре путеве, маркете, дом здравља, апотеку, бензинску пумпу, пошту са банкарским аутоматом... Једно је сасвим сигурно: село је еколошки најпогодније станиште за људе, а пољопривреда једина извесна делатност за производњу хране док постоји људска цивилизација.

За српско село има наде, али су потребни многи конкретни планови, а потом и резултати да би се то остварило. Неки подаци су, ипак, поражавајући: сва насеља која имају 100 и мање становника углавном су старачка и без наследника на газдинствима. По неком неписаном правилу, она немају квалитетне путеве, водовод, електро и информатичку инфраструктуру. А 21. је век!

СУМОРНЕ БРОЈКЕ

Попис из 2022. указује да су насеља у руралним подручјима Србије, без података за КиМ, највећа слабост националне политике „равномерног” регионалног развоја, јер су најбројнија – 4.471 од укупно 4.709 насеља, заузимајући највећу територију (69.796 квадратних километара од укупно 77.707 квадратних километара. Нажалост, демографски су испражњена. У њима живи 2.207.955 становника од укупно 6.647.003, колико је данас у Србији.

АГРОНОМИ ДА УЧЕ НАРОД

У другој половини 19. века, кадa је основана прва Земљоделска школа у Топчидеру, у двогодишњем трајању Кнежевству Србије даривала је првих 200 сеоских економа (агронома). Потом је 1869. у Београду формирано Друштво за пољску привреду, чији је правни следбеник од 1964. Савез пољопривредних инжењера и техничара. У нашој земљи је тада било више од 90 одсто аграрног становништва.

Први будући агрономи сваки дан су пролазили кроз капију изнад које је писало: „Агрономи да уче народ како се ради и да га надзиравају.”

ПОБЕДНИЦИ ПОСУСТАЛИ

Проф. др Шеварлић указао је на још једну тамну страну опстанка наших села:

– Као вишегодишњи члан и председник комисије за „Такмичење села Србије”, скренуо сам пажњу на чињеницу да су поједина села данас „на издисају”, иако смо их до краја 20. века проглашавали за републичке победнике. Држава не треба преписивачки да примењује методологију наметнуту из Европске уније, већ да у пописне категорије насеља врати село, као најбројнију и територијално најсвеобухватнију категорију насеља.