Svaki susret otelotvoreni roman

U našem komšiluku u Aranđelovcu, dok sam bio dete, živela je učiteljica u penziji, za mene nana Buba, sveštenička ćerka. Bukvalno sam upijao svaku reč dok mi je pričala o Bogu i svetiteljima, ali  najdublje mi se u sećanje urezala njena velika slavska ikona Svetog Dimitrija. Pred njom sam kao dete netremice stajao i ona me i imenom  danas štiti i prati – priča o počecima puta posvećenog veri iguman Dimitrije, poznat po tome što je iz zaborava vratio zapušteni manastir Tumane. Danas ga reke vernika zovu „Ostrog na Dunavu”.

„Mnogo kasnije, moj životni put išao je preko crnogorsko-primorske mitropolije i nezaobilazne uloge mitropolita Amfilohija. Potom sam, a tome ima decenija i po, došao u Braničevsku eparhiju. Našem bratstvu su uvek dopadala mesta koje je trebalo ili oživljavati ili obnavljati. Preko Četereža, Tomića i Zaove stigli smo u Tumane. Sve što smo na tim mestima doživeli i iskustveno sabrali ovde je dalo zrele plodove”, kako kaže za „Magazin”.

Deset godina kasnije

Recimo, nastavlja, u  manastiru Zaova gde su on i bratija prethodno bili, pored svih napora i iskrene želje, nije bilo uslova za normalni manastirski život. „Iz tog razloga tražilo se rešenje. Mi smo smatrali da zaslužujemo neki od očuvanijih starih manastira, tada već umorni od obnove. Vladika je predlagao Tumane. Iskreno, za mene lično, ovaj manastir se nalazio na kraju sveta i smatrao sam ga za nezasluženu kaznu. Jedina svetla tačka bili su grob Jakova Arsovića, učenika vladike Nikolaja i moja želja da se taj sveti i uzorni čovek iz 20. veka otrgne od zaborava i dostojno proslavi. Za mene je tada Sveti Zosim, čije mošti ovde danas hiljade vernika iz celog sveta celivaju, bio dalek i nekako skriveni lik. Na tračak želje da ipak dođem, po meni Božjom voljom, od mesta zaboravljenog i zapuštenog izrodio se čitav grad, pre svega duhovni, koji je uslovio i veliku materijalnu izgradnju u manastirskom kompleksu”.

Kada je sa svojom bratijom pre deset godina ovde stigao, manastir je bio u izuzetno lošem stanju. Kako se izrazio, bez osnovnih elemenata za život. Pored zapuštenog ruskog konaka i crkve, ostale su dve neuslovne zgradice, koje su uklonili sa mesta gde danas stoje novi konaci u porti, u kojima smo se i mi novinari na poziv igumana okrepili uz trpezu manastira koji ima svoju poljoprivrednu proizvodnju i kuhinju.

„Težinu situacije sa kojom smo se suočili, najbolje oslikava to što smo krave smestili u improvizovanu šupu, pokrivenu najlonom. Na mestu konaka za goste bili su slab, neobran kukuruz i gomila šuta. Put do isposnice koja je bila potpuno zapuštena nije postojao. Probijali smo se kroz korov i strnjiku i borili se za svakodnevnicu, uz nesebičnu pomoć naroda iz ovoga kraja”.

Posveta Svetom Zosimu

Danas je Tumane jedan od najvećih manastirskih kompleksa na našim prostorima. Posle obnove crkve i ruskog konaka, sagrađeni su veliki konak za prenoćište, sa modernim apartmanima i velikom salom za crkvena i druga zasedanja, kao i restoran za veliki broj posetilaca. Takođe, Tumane ima svoj zoo vrt, a obnovljena je i stara vodenica, pored koje danas plivaju labudovi.

„Kako sam živeo i radio ovde, tako sam se i napajao silom istorije ovog sveštenog mesta”, kaže objašnjavajući šta mu je dalo podsticaj da napravi „novi crkveni pravoslavni raj u Srbiji”, kako ga zovu.

Mnogi se slažu da je Tumane savršeno sređen i okružen cvećem, zelenilom i pticama – poput ruskih manastira.

Nastanak manastira vezuje se za Moravsku Srbiju i doba kneza Lazara. On je primao Sinaite ili duhovnike sa Svete Gore i nastanak Tumana vezan je za jednog od njih, Svetog Zosima. Po predanju njega je nehotično ranio Miloš Obilić u lovu. Doveo je najbolje vidare da ga izleče, ali Zosim je izdahnuo uz reči „Tu me mani”, po čemu su nazvali svetinju koju je Miloš izgradio i monahu Zosimu posvetio. „Manastir je tri puta rušen i paljen, nadživeo je sve zavojevače i ostao svetiljka vere i duhovnosti, prosvetiteljstva i istinskih vrednosti, svedok vekova, ali i sigurni pokazatelj ka budućnosti.

Novi konaci za goste koji su odnedavno završeni, jedinstveni su u našoj crkvi po ideji, ali i načinu opremanja. Sve je prilagođeno tome da boravak u njima savremenom čoveku obezbeđuje sve potrebno, ali mu daje i sliku i primer nadpotrebnog, a to su boravak u svetinji i priziv da se okrenemo duhovnom u nama. Prilog putnika namernika za boravak u konaku, namenjen je održavanju prostora i radnicima”.

Tu sam gde je najlepše

Dolazak mnoštva mladih parova bez potomstva i roditelja bolesne dece koji veruju da će im čudotvorna Bogorodica pomoći, iguman doživljava kao „reku ljudi koji hitaju ka izvorima pitke duhovne vode”. Ističe da se narod uvek sabire oko „božje blagodeti” kakvom on smatra Tumane. Susret sa ljudima kojima treba pomoć doživljava kao važnu, ali za same vernike namernike, ne i presudnu ulogu:

 „Naše je da ih primimo, ukažemo im gostoprimstvo i pročitamo molitvu. Sve ostalo je na volji Božijoj, molitvama svetitelja i veri onoga koji pristupa. Inače, svaki susret je najdublja životna priča ili otelotvoreni roman, čije stranice pišu usponi i padovi, brige, radosti, iskušenja, borba sa njima i neugasive nada i vera začinjene ljubavlju. To treba doživeti i tek tada se da sagledati tajna ovoga mesta. Ljudi proglašeni svetiteljima čine slavna dela i velika čuda, ne sebe radi već da proslave Boga. A mnogo vredi i lepa reč, stisak ruke i zagrljaj. Odavde ljudi odlaze, kako mi uvek kažu, novi i preporođeni”.

Iguman manastira Tumane važi za odlučnog i pedantnog čoveka, koji ostvari šta naumi. „Odlučnost i preciznost nisu nikakve posebne vrline. To svaki čovek treba da iznalazi i vežba, kako bi bio stvaralac. Na taj način postavljamo i ciljeve. Nisam delao radi sebe već radi Crkve i u njeno ime”.

Ipak, smatra da je vaspitanje važno i da pruža mnoge odgovore i plodove: „Bez dobrog temelja nema napretka. Izuzetno sam zahvalan roditeljima koji sestru i mene nisu učili samo  životu u dobrom, već i trpljenju i odricanju. Tada nam to nije bilo toliko milo, danas nam je od velike pomoći”.

Manastir je jedan veliki dom, kaže, ali sa ovolikim zgradama i narodom previše je obaveza, tako da se trudi što više da bude na terenu, jer je svaki par ruku, pa i najmanji posao, izuzetno značajan.

Kaže da putuje često po službenoj dužnosti, a na pitanje koji kraj Srbije ili sveta posebno voli, odgovara: „Tu gde sam je najlepše, zato što nisam sam birao, već je Bog izabrao ono što je za mene najbolje”. Njegova najbliža porodica su svetitelji i bratstvo, ali ga stalno posećuju roditelji, sestra i njena porodica. Za sestričine je posebno vezan. O aktuelnoj situaciji u našoj zemlji kaže:

„Mi kao narod koji je mnogo propatio kroz istoriju zbog svoje vere nikada nismo posustali. Sačuvali smo dostojanstvo. Takvi treba da budemo i danas. Svaki čovek je ikona Božija. Gledajmo dobro u svakome i dobro će biti. Ujedinjujmo se oko pravih vrednosti, a odelimo se od greha, činjenja zla i osude. Pa će se dobri plodovi ubrzo videti”.

Poruka za sve nas je: „Ako imamo ljubavi o kojoj toliko govorimo, nemojmo je skrivati. Živimo njome i pokažimo je bližnjem. Ali govorim o istinskoj ljubavi, koja je uvek spremna na odricanje i žrtvu. Ako takvi budemo, nikakva sila neće nam moći nauditi. I bićemo pobednici do kraja”.

Sveštenik i stvaralac o čudotvornoj Bogorodici

O svojoj knjizi „Ona nikada ne spava –Tumanska krasnica” koja sutra 1. septembra stiže na kioske i prihod od prodaje namenjen je ishrani gladnih, iguman kaže: „U stvaranju, a posebno pisanju nisam se toliko držao uzora, koliko želje da opišem doživljeno i na jedan savremeni način ga ‘prinesem’ čitaocu. Moj poslednji rad o Presvetoj Bogorodici inspirisan je čudotvornom ikonom iz Tumana, drevnom i izuzetnom svetinjom u koju se hiljade vernika u nevolji uzda. Poželeo sam da blago koje su ruski monasi doneli bežeći za vreme Oktobarske revolucije iz Kurska, podelim sa svima. To se poklopilo sa devedesetogodišnjicom njenog postojanja u našem manastiru, a koju proslavljamo na Malu Gospijinu 21. septembra”.

Uveo proizvodnju po starim recepturama

Pored obnove, u manastiru su se bazirali, kaže, i na „rukodelje”: „Imamo veliku ekonomiju, krave, koze, ovce, živinu, pastrmski ribnjak i vodenicu, kao i druge proizvode. Sve se pravi po proverenim starim recepturama, a najpopularnije je domaće kiselo mleko. Zanimljivo je da su manastirske tinkture za čišćenje organizma najmanje pominjane u javnosti, a ljudi ih nose i govore o njima. Znači da im pomažu. Po meni, tajna je u dobrim sastojcima, ali nesumnjivo i u blagoslovu ovoga svetoga mesta i njegovih svetitelja”.manast